Prosvetni glasnik

О НАРОДНОСТИ

1619( х ). За њим долазе Ђ. Крижанић (1665), Павле Витезовић (1700), Матија Рељковић (1767), М. Ланошевић Ђурић (1778), и Ф. М. Анендини (1806). Ваједничкој науди о језику нривредише Оловени и Словеинсте учење о врстамарадње. Њихова је зас пта, што су појам о том задахнули трајним животом, и што учинише корак нун последица ка проширеној употреби те најважније глаголске категорије. Појам о, том дође Словенима на Дунаву и Дњепру од Византинаца, у 9 и 10 веку, са увођењем хришћанства ; он иде кроза сву граматичку књижевност, и ако испрва мало спољашње схваћен. Штампан је најпре у Лавовској граматици, код Зизанија и код Смотрицког. Појам тај иродрво је са свим у ночетку нашега века. Петорица људи, за кратко време од 7 година, уведоше наново врсте радње у граматику, и то различних словенских језика, Кончински (1807) у нољску, Фатер п Тане 1808, 1810) у руску, Копитар (1808) у у словеначку, и В. Карацић (1814) у сриску. Тим је нриродној подели глагола дата широка основа, и ваља жалнти, што је до сад ограничена само на словенске језике. Синтактички није са свим непозната иротИвност пзмеђу свршене и несвршене (тренутне и трајне) радње ни германској, латинској или романској граматици, а од Курција амо, свака грчка синтакса оставља по једно лесташце за врсте радње, али без и каквих практичних последица за глаголску систему.( 2 ) Још једну заслугу пмају Словенп за оишту науку о јевику. Стари индијски језик пронашло је енглеско Научно Друштво у Калкути 1784. Председник тога друштва, В. Џонс (Јопез), исказао је 1786, да санскртски језик има б.шжег и даљег рода у ( Ј ) Тако исто од писца речника, пре љега су били само : Фауст Вранчпћ, Млеци 1 59 5, и Јероним Мегизер, Франкфурт на Мајни 1603, 2° издан,е, у коме је и језик српско-хрватски. ! 2 ) К. Флегла, Херсон 1 886.

Европи. Али нрву граматику старо-индијског језика издао је на свет у Европи, у Риму 1790, један брат од реда босих Кармилаца, •родом Хрват, по имену калуђерском Павлин а Санто Бартоломео, а по роду Иван Филип Вездин, мисионар и лингвиста, потоњи главни викар напин и апостолски визитатор у Индији( г ). Он је издао око 20 списа латински и италијански, од којих они о индијским језицима имају и данас своју вредност. Али Немац Ф. Шлегл беше први разабрао носледице тога, што је санскрт нронађен(*). У осталом, Боп, Шлегл, Розен, Бирну® учише се санскрту у Енглеској, у ночетку овога века, Дело гг пак. које је отворило епоху садашње Поређене а за тин и Оиште науке о језшу, то је Система коњугације санскртскогајезика, од Бона (ФранкФурт 1816; ноређено). На екоро за тим, 1819, појави се Ј. Грим са својом поређеном граматиком германских језика, коју он зове просто Немачком граматаком; па онда опет Боп, Поређена граматжа арио-евроаских језика (1833), два вештачка дела, која подигоше историјско истраживање језика на ступањ науке. За романске језике учиншне то исто Ренуар и Диц, а за словенске Миклошић. Овога века имамо поделу глагола старога словенског језика од Јос. Добровскога (Беч 1822), и другу, поправљену рд Миклошића, за стари и за све словенске језике (Беч 1850 и даље), која је данас готово онште примљена, а и трећу Шлајхерову (Бон 1852), која ннје нримљена. На реду је да говоримо о делима Вуковим и Даничићевим. Али, о том но том. После српског језика долази сриска књижевност као врстан предмет, да се омла(') Рођен 1 74 8 у месту Цимову (Хофу) на Литави. у Доњој Аустрији, куда дођоше Хрвати у у другој половини 16 века, а има их сад гамо око 7000. У Цимову на по се има 8 9 Хрвата, а остали су Немци. ( ) »Језик п мудрост Индијаначка« (Хајдлберг 1 808).