Prosvetni glasnik

ЈЕРНЕЈ КОПИТАР

Копитар је преиисао нз ватиканске књижнице и Асемииово јеванђеље ради кога је и путовао 1837. год. у Италију о свом трошку. Ту је додније преписао и јеванђеље св. Јована. Кад је већ био на болесничкој постељи, са које се нпје више ни дигао, добио ,је 1844. год. од Востокова издано старо Остромирово јеванђеле. Радујући се таквом научном добитку, Копитар је писао Востокову, и послао му неке своје напомене. То беху посДедње врсте, што је Копитар написао. * * * У школама, где се ни сенка духа народног није могла опазити, учећп науку, која је одрођавала — и Копитара је почео остављати дух народни, и њему .је стала претити опасност, да ће се изгубити. Он је већ био на свом рођеном дому — у туђини. Околност, што је дошао у кућу Цојзову. беше од неизмерне корисги за правац рада Копитарева. Он је отворио очи, и згрозио се над провалом, којој се већ био упутио. И ако је више случајно узео писати словеначку граматику, све је већом љубављу залазио даље у посао, а кад је почео упоређивање свог језика са осталим словенским његова је љубав захватила све Словенство. Али је Копитар, но што је својим првим радом ударио међу, од које су се имали словеначки књижевници кретати у једном правцу, хтео, да и остали свет чује за његов народ, те се прими да Добровском јавља све, што се важније у културном, а иосебице књижевиом, животу словеначком догоди. И у томе му је заслуга, што је учинио, те је Добровски, чнјн је глас онда миого вредпо, с већом пажњом, па и симиатијом, стао говорпти о Словенцима и њиховом духовном животу. Кад је у Грацу установљена катедра за словенистику, Копитар је младом наставнику обратио пажњу на потребу словепачког речника, указујући му и па могућност таког носла. Ои је имао јаког удела и прн оснивању катедре за словен. језик у љубљанској богословији, јер је видео: да ће се само тако моћи кориснО радпти, ако омладииа пародна

205

не изиђе из школе без икаква добитка за образовање у духу народном. А у оно је доба и тај успех имао велпког значаја. Он се, поред свега свога паучничког гласа, сећао, да је син потиштеног и малог али срчаног народа, за чији је језик у свом родољубном одушевљењу казао, да је „за невање скоро толико исто приправан, колико и талијански". У тражењу врела чистог говора упућивао је вазда на сељане, еам прост народ. Народу је проповедао, да су његови далеки преци били славан народ, а онје брат осталим словенским народима, сакојима чини једну заједницу. И поред свега се тога намеће питање: за што сам Конитар није писао народним језиком ? И ако исти пример виднмо и даиас код настављача рада његовог, данашњих првих Филолога словенских, опет се један од биограФа Копитаревих труди, да нађе и другог оиравдана у ондашњим књижевним ириликама и околностима. Он вели: „Мож'да управо за то не, што је наш, толико времена занемарени, језик био заостао, и онда за више знанствепе науке (какве је обрађивао Копитар) још са свим мало спреман; а честитог словеначког речника још не беше за Копитарева доба". (Коиит. спомен. 105.) У Конитаревој се вези са ондашњим првацима словеначким истиче кад више кад мање жеља, да се свитању духовног живота народног- помогне, разуме се, онако, како је то Копитар био схватио. Са песником је Валентином Водником стајао у вези још од њихова познанства у Љубљани. Водник је тада већ био изишао на глас, а Копитару га је ваљало јаком тећи. С тога је Водник с ночетка неповерљпво гледао на радове Коиптареве, па је чак одвраћао издавача Копптареве словен. граматике сумњајући у њену ваљаност и потпуност. То је Копитара болело, и међу њима је настала запетост, која се на скоро загладпла, да остану иријатељи до гроба. Водника је, као песника, Копитар јавно хвалио. Нанред је номенут Копатарев заједпички рад са Метелком, проФ. слов. језнка у Љубљани. То је изазвало „абецедну правду," у којој је Коиитар дошао у сукоб са многим својим дотадашњим иријатељима, који су, као