Prosvetni glasnik

јовлп рајић, чије, пего што се онда о њима мисдило, а има и миого аутентичиих извора, за које он тада није могао ни знати. Главпа је мана оном делу Рајићевом у томе, што нема т. зв. критике. Рајић нема онакве критичке погледе на историју и њеее иодатке, какве ногледе нмају и морају имати данашње добре историје. Он не уме добро да разликује ираву историју од поезије, и ногледи његови на историју и живот народни ни мало нису измакли од његових осталих јевроиских савременика ове врсте; — али се инак код њега све то даје правдати овим разлозима: 1. Кад узмемо, да је ово прво исторнјско дело ове врсте, пе само међу Србима, него и међу свима Југо-Словенима; — а „сваки је почегак тежак", као што вели иословица. 2. Рајпћ се може правдати непознавањем најглавнијих аутентичних извора, који су тек после његоие смрти објављеии, и неразрађепошћу појединих исторнјских момената. Да се овде мало задржимо. Нознато је, да су за време српсвог краљевства п царства тадашњи летописци — а то беше свештенство — већином онисивали живот и рад савремених српских владара као калуђера и светаца, а врло су се површно дотицали њиховог политичког рада, што је главно за историју. После пада на Косову, у ошптој борби и забуни народној, мало се ко и сећао, да онисује тадања дела свога народа и да их остави онисана далеком иотомству. Обичпо ће се наћи иа листовима какве црквене књиге по неки догађај као узгред прибележен ; а и они, који су поједиие догађаје опширније описали, често су били добро необавештени, и обично су догађајима давали неки необични, религиозни карактер. Па и оно, што је о српском народу прибележеио, и '10 се већином упропастило у-

историк српски 0 0 1

след турског насиља, јер се Турци стараху, да униште срнском народу сваку успомену на његову славну прошлост. А што се могло сачувати , то су калуђери — ти верни чувари народних старина — крили тако марљиво и с таким неноверењем, да је тешко могло и доћи коме до руку, те да .отуда прибере оно, нгго му је потребио.') Према оваком стању домаћих, морало се већином прибегаватп страпим нзворнма, а како су странци .и с каквом тачношћу писали о српском народу, познаго је. Осим тога, као што сам напоменуо, тада су били још непознатн најглавнији аутентични извори, који су тек носле смртп Рајићеве изнађени и објављени , и било је врло мало ранрађених историјских момената; ирема томе Рајић се морао свуда кретати по недирпутом или рђаво обрађепом земљишту, а без икаквих средстава. Он је морао управо почети свуда из ночетка. Морао је, тако рећи, прикупљајући реч по реч, привупити читаву хриу грубог, необрађеиог материјала, који је после требало добро да претресе, те да отуда извади здраву грађу за своје огромно историјско дело. Такно у главном беше пол>е ове науке, кад ју је Рајић почео обрађивати , и у таквим ритовима беху извори, из којпх му је требало да нацрие чисте, здраве воде, којом ће своје саврсменике и потомке напајати, и кроз које му је требало нрокрчити пут доцнијим вредпим носленицима. ') Манастири беху од вајкада код сриског народа једина храиилишта, у којима се чуваху разпи рукописи и дрЈге старине као каква светиња Па ко зна какво кн.ижевно благо и какве драгоцене старине и данас крију у себи српски манастири у покрајинама српским под Турцима ! Н кад слобрда једном обасја цедокупно Српство, тек ће се тада можда обелоданити то благо. којим ће се расвотлити многа још тамна места у исторнји српског народа.