Prosvetni glasnik

600

ЈОВАН РАЈИЋ. ИСТОРИК ОРПСКИ

Уз ову четврту књигу налази се иовезан и додатак — „прибавлеиије" — са овим садржајем: 1., у хронолошком реду изложспе године : живота, владавине и смрти источних — византијских — имиератора, од Костантина Великог до Костантина Палеолога ; 2., објашњење назива појединих старих покрајина — провинција — и градова, што се иомнњу у његовој историји; ондашње границе и називи тих нокрајина, а тако исто и називи поједииих градова, који још и данас иосто.је, или места, где су иостојали; 3., Душанов законив закон и устав, — издат 27. маја лета 6757., који се састоји из 101 члана; 4.. разна историјска документа, која се већином односе на Ђурђа Браиковића 111. и повластице српског парода у Угарској. Овај додатак — „нрибавленије" иалази се и као засебна књига, штамнан 1795. године, еа садржајем само послодње помепуте тачке. Оп — додатак — служи у главном за то, да се оригипалним, историјским Фактима, која се у њему налазе, боље објасне поједина места из Рајићеве историје. Пре овог великог дела Рајићевог спомињу се само два историјска делца, а то су: в Истор1а о Чернов Гор^" од владпке цриогорског Василија ПетровиКа, штамњ 1754. године у Москви (ово је дело управо „шематски" преглед историје Црне Горе) и дело Павла Јулинца , руског ОФицира, под насловом : „Краткое вт.ведеше в г /> исторш происхожденјл славеносербскогг народа," штамп. 1765. годипе. Ово је дело наставак дела десиота Ђурђа Бранковића. Према томе, и не обзирући се на ова два делца, можемо рећи : да је Рајић нрви прави историк српски ; он се први одвојпо од старог хроничарског правца писања историје и тиме иостао оспивао-

цем новога правца писања српске псторије. Овим својим делом оп је обележио круг и правац историјскоме раду о пародности српској, и пробудио вољу српског народа за осветљењем свога старинског народног живота. Он беше први, који је лучом у руци растерао густу таму, којом беше иокривеио пространо поље српске прошлости. Он је нрви показао, каквом се само одважношћу и самопрегоревањем могу потпуно расветлити добра и рђава дела сриске историјске прошлости и ставити на углед потомству, те да се њима одушевљава или да их се гнуша. Овим својим радом Рајић се доиста иајдостојиије одужио своме пароду и задужио га вечитим признањем, а то нам у исто време показује, да је он потпуно схватио , од каквог је огромпог значаја за парод познавзње своје прошлости. Довољпо ће нам иоказати вредност овог дела и огромност посла Рајићевог на овоме делу и та околност : што се после њега пико, у народу нашем, не нађе, да онако самостално и у оном обиму изради у целокунности историју српску, као што је он то урадио. Из њега су нак дуго време многи црпли своје целокуппо знање срнске историје. Сви доцнији писци држали су се више или мање њега, и скраћујући и ирерађујући његову историју у мања и ве1)а дела, удешавали је за парод и школу, а оии, којн су самостално и у ширем обиму радили на историји српско.ј , пису никад обухватили целокупну историју, већ иоједипе делове њене. Али, ма да српска историја, иосле Рајића, није у целокунности обрађивана у оном обиму, у ком је он то урадио, ипак се иојединце радило врло мпого око расветљавања појединих питања историјских и изналажења нових историјских извора, тако, да данас многе ствари стоје друк-