Prosvetni glasnik

II Т II Ц Е

60 5

Природњаци су до скора и нашег врапца законским одредбама заштићавали и указивали му месго међу корисним итицама. Сад је већ већина позиавалаца пгичјега живога избрисада врапца из старог тефтера и ставила га ван закопа као сваког хајдука, и сам се је Брем придружио посдедњем назору, мадаје у својем ирвом издању „Животињског живота" и сам их штедео. Домаћи је врабац нрождрљив: једе иреко целог лета жито. па тек узгред и по коју бубицу прогута, или је својим 1'олуждравим врапчићима устуни. Зими се храни уз кокошке и голубове само семепом. Излази да збиља његова штега превазилази корист, коју чини приликом кад узгред коју бубицу смота. Пеће бити сувишно да и сам ко.ју реч из искуства кажем. У мом дворишту ггалазила је се стара двокатна кућа, покривепа ћерпмидом, у чијим су се шупљинама легли безбројии врапци. Одмах пред самом кућом стајала је висока жута шљива, па коју су грдни вранци слегали, но њој се јурили, досадне копцерте држали, и кратко речено: пеирестапо се на њо.ј бавили. Поменута шљива није никад од глоговчевих гусеница требљена, негоје била остављена судбини, да је врапци стисте, па да роди, или да је не очисге, иадаие роди'). За врапце се у опгате држало, да једу гусенице и да чине баштованству и воћарству големе услуге, али овде смо се сви уверили, да од гог благоглагоства није ни малчице истина. Сам сам сто пута гледао, како врабац при седању на гранчицу стане на гусеницу, па је на брзо кљуном иснод црста нзвуче и баци доле, а неће да је поједе. Кад има тиће, опет гусеиице не једе, него тражи и пабирчи по буњишту избачене мрвице са софре или се око кокошињаца мува, да ко.је зао1 ). Шљива је све дотле киптила од гусеница и није плода доиосила, док је ми нисмо отребили.

остало зрно нађе. Бива, као што рекох, да се у лету устреми и за којом бубом и лепгирићем, па да их и прогута, али то су изузеци. Пошто се множе преко мере, то долази већа опасност од њих, јер овај чергарски пролетаријат страшно много ждере. „Ко мање зна, више говори" вели народна пословица ; тако је исто и код пгица: која ружно пева, више јој се глас чује, а то се поглавито односи иа врапце, јер они не умеју да пресгапу, кад већ једном отпочну одвратну цврку и кревељење. Поред побројаиих мана долази још и та, што се он често увуче у ластино гнездо, па ако има малих, побије их, избаци на ноље и сам се унутра угнезди. На пољског врапца не да се нишга од домаћег нрименити, јер он вигае једе бубе него семе, за то га не треба прогонити. У гатетпе нтице спадају: чапље, што једу рибу и корисне кртице; сврака, што једе младе тиће свију певачица и домаће живине; дрозд имелаш, што преноси имелине семепке с грма па грм, те овог штетиог паразнта распростире; и дневне грабљивице, што утамањују певачице. Док је земља била слабо обрађивана, кад је било мпого утрина, ледипа, орапица, трњака и поједипих грмова по њивама, дотле је било више штете; сад, од како је удареп велики иорез на земљу, тргли су се и земљорадници из чамотиње, па отпочели више земље засејавати и рационалнпје је обделавати, а тиме су знатно проредили инсекте и њихове ларве, којима је баш легло била упарложена земља и старо патруло дрвеће. Кад се већ једном униште ограде, због којих се шума сагире, и врзине се пскрче, које су такође прибежиште инсеката, онда ће годипе бити још родније и богатије, а томе се треба сваки поштен човек да радује и да за остварењем тежи.