Prosvetni glasnik

1 2 1 наука и

виштан по ложај. (( ибо вбси си с1> Исмаилити •б^ћхоу ихко и ие во .шм т ио ноужди, кшо глаголготБ о блажен ^мБ МарБц г ћ рекБшоу кб КонБСтанБдииоу : а.з?> глаголњ и молњ госаод а кже .христиишомЂ биги иомошттикЂ, азћ же ирувии †мрЂТвиихк ка рати сеи да боудоу." 1 ) Ове речи, изговорене пред битку на Ровинама, «јесу трагичан одјек боље и свести о чудовишном положају, у који је многи хришћански јунак, силом прилика, запао. Чудовишност је та један од горких плодова, које је византинизам донео синовима земље балканске." 2 ) Стање које је завладало српским земљама после пораза код Чрномена врло речито описује сувременик, монах Исајија, у поговору свога превода књиге Дионисија Ареопагита « Диоптра.Наводимо их ради тога, што су врло карактеристичне за оно доба, и што нам у једно објашњују узроке, ради којих не беше у то доба услова за развитак књижевности. Овај је запис за наш посао важан још и с тога, што се он може у главном ирименити на стање нашега народа за све то време до ступања на владу деспота Стевана Лазаревића, јер тада као да почеше у Орбији свитати бољи и ведрији дани, који дадоше могућности и јачем полету у раду књижевном. „Свима градовима и западним областима овладаше, вели Исајија, таква нужда и крвопролиће, какве нити очи видеше нити уши чуше. Ио смрти деспота Угљеше расуше се Османлије по целој земљи као птице ио ваздуху, те једне хришћане мачем клаху, друге у ропство одвођаху ; који осташе у животу, те смрт покоси, а које и смрт поштеди, те умори глад, какву не запамтише од сгворења света ; они пак којп од глади бише поштеђенн, посташе храна вуцима. који их и дању и ноћу нападаху. Ох, жалосно беше гледати тадању несрећу ! Оста земља нуста, јер на њој не беше ни људи. ни стоке, ни других плодова ; не беше у љој ни кнеза ни вође ни учитеља. да избаве и спасу. Све се иснуни страхом од Ооманлија, а слабост женска замени храброст у срцима најодважнијих мужева. И донста, живи имађаху тада рашта завидети мртвима и, верујте ми, не ја који сам невешт у свему, него ни онај премудрн Јелин 1 ) Ко и-Стаит ин: Живот десиота С.теиава, стр. 2бЈ 270. Гл;;сиик срп. уч. др. ХШ. 2 ! Ч. Мијатовић: Пад Цариграда, Годишњпда, година III., стр. 84.

настава

Ливаније не би могао описатн невоље, које стигоше Хришћане западних страна. ))1 ) Догађаји, који се збнше после битке код Чрномена, само су још појачали ово несрећно стање. То је било доба непрестане борбе за одржање народне самосталности и раиијих тековина, а борба није. ни у колико повољна за развитак књижевности, којој је мир један од неизоставних услова, па да со може правилно развијати и нанредовати. Пре него што ће ударити на Србију, да је коначно сруше, навалише Оеманлије на Бугарску, која им, скоро без отпора, подлеже, те би приморана да прими васалске обавезе. Дође ред на Србију, у којој, после многих унутрашњих међусобица, усие кнез Лазар да завлада већим делом земаља. Богат. а чувен са свога ума и својих родбинских веза с Немањићима, кнез Лазар се сматрао као највиђенији међу српским господарима, који га тако рећн ирећутно иризнаваше за свога старешину. Примивши на се бригу о судбини своје земље и иарода, кнез Лазар је све своје силе управио на то, да се савезом свих српскпх владалаца, а уз припомоћ Бугара, осигура од најезде османлијске. Својом дипломатском окретношћу и родбинским свезама с највиђенијом онд. српском властелом Лазар је доиста и успео да такав савез створи. Он је учинио све, што је жив човек у оно доба н при онаким нриликама могао учинити. Али је све то било узалуд. Судбина је српског народа и његове државе била у напред одређена. То је лепо осећао н сам народ, и не знајући узроке, који су у целокунном току и правцу развића наше старе државе. Како се у овој тачци лепо слажу народно предосећање и историјске чињеиице ! На Косову је уништен овај покушај Лазаров. а с њим је разбијена п нада, да ће се икад моћи Турцима одолети. На Косову је порушен и иоследњи јачи бедем противу турске понлаве. Сунце српске славе и величине, које је већ доста било иотамнило, губило се у крви косовских јунака, а његови носледњи зраци будили су у души српскога народа осећаје не очајања него и клонулости. Такве су биле нрнлпке, кад је управу над српским народом узео у своје руке тада још млади деспот Стеван Лазаревић.

'] Ст. Нов.: Прим. језика и књижеви., ст^. 3<4.