Prosvetni glasnik

РАДЊА ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

615

вати, а најмање једном свештеиику — проповедвпку науке Христове. У омилптици Таворопа в пзсл4доиан1е" — које не значи „излагање", као што је у „Унустиу" преведено (речено), него В^леђење, а то је различно од излагања — обухвата од §. 72. до §. 96., скоро два штампаиа табака (15 листова). У ,Упуству" „пзлагање" (стр. 56.) сувише је скраћено. Оно не обухвата ни пуну једну четвртпиу рукописног табака! Ислеђење (,0злагање") јесте гдавии део слова. Ту су у » Упјствј« н изостали: контекст, аналогнја, паралеле п т. д. Таких скраћења у „Упуству" има много. Међу тпм у ,Упуству" за нмпровизацију прави се особити шестп део, који обухвата скоро пуна ј четири рукопиена табака. Све што је било потребно казати о импровпзацији, то је могло иаједпом табаку статн ; остало је све сувишно. Стр. 79—80. под насдовом : „Битпе особине српске црквене проповедп" има много несугласпца. У „Упуству", пзмеђу остадога, каже се : немачки проповедниди «у место излагања самога дела, предају се сувишним религиозним осећајима." А на стр. 76. под: „услови за религиозност*, каже се: »Проповед хришћанска биће релпгнозпа онда, кад у свему буде пзраз св. писма, т. ј. кад у њој као и у св. писму буде све свето, истинито и сиасоносно" / Права религиозност у црквеној проповеди, као и што се каже (на стр. 76.), не може битн никад сувишна, па ма и у осећајпма. За руску проповед (стр. 80.) каже се: „сувопарна" је. „Из сваког њпховог (руског) реда сувише излазн пред очп догматнка (?!), док наше (српске) просте проповедп дншу жпвотом (живошћу) ч топлим релнгиозним осећајима." А на стр. 17 — 18. каже се: ,.... без сумње, они (т. ј. догмати) морају састављати језгру црквене беседе. Према томе проповед, која нема у својој основи догмат, нлн која нп мало не стоји у вези са њпм, није хришКанска ироиовед, већ обпчан говор прпроднога ума, па ма оп био пун мораднпх правила. Може се чак рећп, да пнје тако нужна проповед морадна, као што је неопходна проповед догматична, јер сваки догмат, ма којп бпо, при самом његовом тумачењу, даје довољно матерпјала за црквено-моралну поуку." То су све саме коптрадикције и замршености. Сад догмат сувише излази иред очи, сад догматн треба да сачињавају језгру проповеди, јер у противном случају није проповед црквена, него говор ј

природног ума. Сад морални циљ ставља се више (ирвенствује) догматског; сад проповед моралпа није тако нужна, као што је неопходна проновед догматична!! На стр. 98. и 107. говори се једно исто, о учењу ироповедп на памет. ,Кад је проиоведник саставио поуку (каже се на стр. 107.), треба неколико пута да је гласно прочнта, да се удуби у смисао сваког њеног дела, па посде да је добро научи на памет. Тако паучену на памет беседу треба да произноси гдасно сам све дотле, док не буде са својим произношајем потпуно задовољан. Тек тада може се усудити да је произнесе у цркви пред народом." На стр. 112. говори се са свим обрнуто, т. ј. да се не учи ,досдовно", јер „при десловном понављању написане проиоведп, она м^ра много изгубити од своје живости и постати више или мање хладном, званичном" ! На стр. 109. одређује се иојам о импровизацији. Даровитн људи, којп могу без сваке претходпе спреме говоритн ,давне" беседе, називају се импровизатори. ,Према томе, каже се даље, под именом проповеднпчке нмпровизацпје разуме се проповедпикова реч, коју он говори без п какве претходне спреме н без претходног размишљања о њеном предмету. Но за такав начпн беседништва, хришћански проповеднпцн ретко кад, пди готово никад, немају нужде. Само неки нарочити сдучајеви могу дати повода проповеднику, да се обраћа својој паствп са Формалном беседом(?!) или поуком, ади таки су случајеви пре свега одвећ ретки (?) и не могу бити тако изненадни, да не оставе ни пола часа времена проповеднпку на размишљање оономе, шта треба да каже својпм слушаоцима." Дакде, за импровизацију хришћанскп проповедницп ретко кад, или готово никад немају нужде. Ва тим се без сваке догичке везе прелази на формалну беседу, те се и за њу каже : само неки нарочити, изненадпи случајеви могу датп иовода проповеднику, да се обраћа својој пастви са Формалном беседом, ади таки су случајеви одвеА ретки ? !! Из тога, дакле следује: нроповедницн готово ннкад немају нужде говорити пмпровпзације, аФормалне беседе су одвећ ретко кад! Стр. 118. ,г) најзад долази права импровизацпја, кад се ппшта не пише већ се изабере предмет за поуку, па се о њему размишља дотле, док се у наметп не састави цео план поуке са општим нацртом сваког његовог дела. У овом је случају нај-