Prosvetni glasnik

626

НАУКА И НАСТАВА

од утицаја нерастворног калцијум-сулФида и скраћују ток поступне реакције, услед које се образују растворни метални сулФидиа веома штетно по продукт ; 5) велика концентрација гако добивеног раствора скраћује време испаравања, услед чега се много уштеди на гориву. (Свршиће се)

ЗНАЧАЈ ТЕОРИЈЕ ТАЛАСАЊА 7 ДАНАШЊОЈ ФИЗИЦИ ОД Ђ. М. Станојевића (Свршетак) Овако поларисану светлост можемо нустити да прође још један пут кроз турмалинску плочицу или Николову призму. и он ће у извесном положају турмалинске плоче или Николове призме проћи кроз њих, а у другом положају угасиће се. Поларисани зрак проћи ће кроз другу турмалинску плочу илп кроз другу Николову призму, ако је положај њихов (упоређен с њиховим кристалним осама) паралелан положају нрве плоче или призме. Ако се положај друге плоче или призме укршта са положајем прве плоче или призме тако, да угао укрштања износи 90°, онда никаква светлост кроз другу плочу или призму неће изаћи. Тога ради пропустићемо сунчеву или ма какву другу светлост кроз једну Николову призму ; светлост која из ње изађе биће поларисана. Кад иза прве призме метнемо још једну, и то у паралелном положају с првом, онда ће поларисан зрак проћи и кроз другу призму ; станемо ли другу Николову призму обртати око зрака као око осе, онда ће се светлост која из друге призме излази, почети гасити тако, да ће је нестати сасвим кад положаји обе призме стоје један на други управно. Овај низ посматрања о природи светлости довео нас је на прву везу, која је откривена између светлости и електрицитета. То је веома важан експерименат који је извршио Фаради (Рагас1ау), и којим је по-

казао да електрична струја може да окрене вибрациону раван поларисане светлости. Ако између онако укрштене две Николове призме, као што их горе остависмо, и које су, као што смо видели светлост потпуно угаспле, метнемо једну обичну стаклену плочу, обавијену електричном жицом, светлост ипак неће изаћи из друге призме. Али ако на један пут пропустимо кроз жицу јаку електричну струју око стаклета, одмах ће се светлост појавити. Кад се струја прекине, светлости опет нестане, па се појави опет чим се струја састави. Електрична струја, која је обилазила око стаклене плоче, окренула је вибрациону раван поларисане светлости и довела је у такав положај, да је светлост могла изаћи кроз другу Николову призму. Електрична струја, којој природу не знамо, утицала је на једно вибрационо кретање, тако, да му је обрнула раван треперења. Ово је згодан тренутак, да пођемо даље, те да потражимо има ли још как^. -IX података који електрицитет приближују светлости, и који ће нам номоћи да природи електрицитета уђемо у траг и да га доведемо на исту — вибрациону — основу. Други, врло вджан импулс томе питању дало је чувено дело енглеског Физичара Максввла (Мах^еП): „Магнетска теорија светлости" које јс изашло 1865. Основица на којој почива Максвелова теорија јесте тако звана критичка брзина. Познато је да се електричне величине,. као што су: количина електрицитета, интензитет, капацитет, потенцијал и отпор, могу изразити и електростатичким и електромагнетским јединицама. Кад се потражи одношај између те две врсте јединица, онда се овде налази некабрзина, која код разних споменутих величина долази на различан степен. То је та критичка брзина, коју ћемо обележити знаком Р.. Најпре су Вебер и Колрауш одређивали вредност за , и то гиме, што су рачунали количину електрицитета у једном кондезатору најпре у ел. статичким јединицама помоћу потенцијала и капацитета, па онда у ел. магнетским јединицама, скретањем галванометра, кад кроз његову сниралу прође електрицитет из кондензатора. После њих одређивали су критичку брзину још и други Физичари, и њихове се вредности, узевши у