Prosvetni glasnik

108

ЛАУКА II ИАСГАВА

калуђера Теодооија, ширити неоторијанизам и хезихастизам не само међу прости свет, него и међу дворане. Да овоме стане на пут, искуиљаше Јевтимије народ по црквама, те га проповедима учаше, да се «чува вука у овчијој кожи.» Његовим заузимањем би Пирон протеран. Кдо патријарах старао се непрестано. да учврсти врлине у народу и свештенотву, «себе предлагаше всего дћлн первообразпо." И ако су нешто претеране, што је у осталом карактерно обележје бомбастога Григорија Цамблака, опетсувредне помена, за карактеристику Јевтимијеву. ове речи из његова Слов а: «Кго сице милостивђ гхко отђ самаго ницихђ видениш обливатисш слезами, гако тому равнћ он^хђ ншцетћ касагоцесга, и отсгоду же здћ или ондћ, но весЂ свои градв странопршмницго сЂтвори."') Ну, све ово напрезање сва ова одушевљена преданост утврђењу вере, беше узалудно. Јевтимијев рад само јаче обележава трагичност судбине, која би додељена свима балканским народима. А да се та трагичност још и више истакне, суђено је зар било, да сам Јевтимије стане на супрот навали Турака, водећи упорно пуна три месеца одбрану Трнова, које беху Турци опсели. 0 опсади Трнова и држању Јевтимијеву оставио нам је доста драгоцених података Григорије Цамблак у своме Похвалном слову. Кренувши се 1393. године да потпуно освоје Бугарску, Турци прво нападоше на Трново, које превазилажаше све остале градове величином богаством и својим вештачким и природним утврђењима Опсада Трнова трајала је пуна три месеца, јер су се опсађеници упорно бранили, одушевљавани на борбу својим архипастиром Јевтимијем, који се и у тим тешким данима излагао највећим опасностима, храбрећи тако своје суграђане. А кад су Турци успели продрети, 3 јула 1393. године, са стране Хисара у варош, настао је био страховит призор, при коме се у пуном сјају своје моралне величине јавља патријарах Јевтимије. Да ублажи љутину освајачеву, да спасе грађане Трнова од страховита покоља п пустошења, упути се Јевтимије Челебији, вођи турске војске, без страха и озбиљан као да све рагне страхоте не бејаху ништа друго него слике по зидовима Челебија га Грнг, Цамблак, ор. сИо, отр. 277.

лепо прими, понуди га да седне, и саслушавши његове молбе, даде реч, да ће стати на пут варварствима. Али реч не приведе у дело. Сазвавши једном све виђеније Трновљане у цркву, под изговором да се ту о нечем с њима посаветује, заповеди да се сви, без разлике старости, исеку. Јевтимије се на чудан начин, провиђењем божјим, вели Цамблак, спасе из ове погибије. Што не би побијено, то протераше, по заповести Бајазитовој, на исток, у Азију. А Јевтимије оде у Македонију, праћен сузама своје пастве. Жалостан је био овај растанак по опису Цамблакову ! Како је већ био здрављем оронуо, то ни1е ни живео дуго после ових несрећа. Испустио је своју мученичку душу негде у почетку XV. века. Са смрћу Јевтимијевом и пропашћу државном гаси се и књижевност, која се сгала, његовим утицајем, тако лепо развијати да изгледаше е се враћају дани из доба Симеунова. Излажући цртице о животу овога славнога Бугарина, колико нам је то према познатим споменицима било могућно, ми смо се у неколико дотицали и његова рада на прогоњењу јереси и учвршћивању православља, по којем се он може сматрати као непосредни наследник и следбеник свога учитеља Теодосија. Више него што већ поменусмо, није до данас познато о овој врсти рада Јевтимијева. Иаконије незнатан, јер се и за њ иште човек и уман и енергичан, ипак по њему не би Јевтимије задобио онакву славу и глас, какав уживаше не само код својих сувременика, него и код познијих потомака. Много је важнији и обилатији његов књижевни рад. По њему је достојан славе, коју уживаше код својих суплеменика. Многобројна његова књижевна дела, која су у једно и најбоље обележје тадашње књижевности, и ако имају једну црту која им је заједничка, могла би се разврстати у три одељка. Као и сва књижевност јужних Словена, тако су исто и сва дела Јевтимијева потекла из потреба чисто религиозних ; сва се она тичу вере и цркве, њихових мана и недостатака. Та им је црта заједничка. Разлика је, дакле, не у духу, него у циљу и садржини. Прегледавши пажљиво сва дела Јевтимијева, лако ћемо уочити, да се она но садржини својој деле у три одељка: у