Prosvetni glasnik

110

други пут га штампаше у Веограду 1837., | по рукописима који се налазе у Бугарској, рилски калуђери НеоФит и ЈоасаФ. Ова штампана издања, по мишљењу Даничићеву, за науку вреде толико, колико и да нису штампана. За ово дело вели Даничић да је врло слабо; као и наше старе биограФије, па и више, пуно је легенада и бомбастих Фраза, којима је главно, да се истакну религмозне заслуге и светачки углед Јованов. 2. Живот св. Филотеје, има поглавито локални интерес. (А. Попов, ОбзорЂ хронограФовг). 3. Живот св. Петке , издао га Ст. Новаковић у 81аппата кпј. X., а Качановски ' Проложио житије по рилском рукопису у својој књизи Христшнское чтете. 0 преносу ове светитељке писао је Гр. Цамблак. 4. Живот св. Илариона, епископа могленског, издао га Даничић у 81;агтата, кпј. I., по рукопису Владислава Граматика, писаном 1469. године. Ово је дело знатно, вели Даничић, «што је од патријарха Јевтимија, за којим се дуго времена поводила — премда не у свему на добро — књижевност свих Словена источне вере, што нам, према томе, даје прилике боље познати тога човјека из његова дјела, које гдје гдје није без љепоте." ј Најважнија страна овоме делу је без сумње то, што нам је оно један домаћи извор више за познавање јереси, које су биле међу јужним Словенима. Појединости борбе Иларионове с јересима узете су из грчких дела XI. века, а по највише из познатог догматичког дела Фа ^осрХСа боуџаихтј 1 ) од грчког писца Јевтимија Зигабена, који се у своје време славио ради темељног знања у граматици, реторици и догматици. Ово је У З е Д н о лепа сведоџба, да је Јевтимије био добро познат с најбољим делима из грчке књижевности. Овај се животоиис налази још у једном рукопису манастира св. Павла у Св. Гори. Осем ових животописа позната су нам још и ова похвална слова и посланице Јевтимијеве: 5. Похвално слово св. Недељи. 6. Похвално слово св. Константину и Јелени. Одломке издао Качановски у поменутом већ делу. Мисли се да је Јевтимије, поред овога, писао и дело Житије царице ') Један ексемпдар овога дела с лепим минијатурама чу»а се у рукопису московске синод. библиотеке под бр. 387.

Јелене, по том, што му се на крају налази запис, из којега се види да је посвећено цару Јовану Шишману, „иже на с!е насв понудивни слово." 7. Посланица Никодиму, иноку манастира Тисменског. 8. Посланица Кипријану, монаху атонском ; и 9. Посланица Антиму, угровлашком митрополиту. У макаријевским четиминејима нађено је и ово дело Јевтимијево : Повест о обновљењу храма Христа Бога нашега Голубински у своме Очерку помиње засебно похвално Слово на Ваведење у храм. По архимандриту Леониди (Гласник Ср. Уч. Др. XXXI) Јевтимију ирипада и Похвално слово св. Михаилу Војину , који је живео у ХШ. веку. По овоме се види да дела Јевтимијевих има више него што је мислио Јиречек. Овде нису сва побележена, јер нису сва до данас позната и издана. Али се и по овоме што је познато може изрећи суд о вредности ове врсте рада Јевтимијева. По њима се не види да је Јевтимије измакао, ма у чем, испред својих сувременика, којима он беше, у осталом, вођа, учитељ и узор. Ма колико се мучили проучавањем његових дела, не ћемо моћи на крају крајева не пристати на оцену Јиречекову, која се тиче целе ове књижевности иа дакле и Јевтимија. «Ма да се не може, вели Јиречек. одрећи оправдано признање ватреном труду Јевтимијеву и његових ученика и следбеника, мора се ипак признати, да је мала унутрашња вредност њихових дела. Ни трага да је у њима од оне простоте, јасности и енергије, којим се особинама одликоваху дела Јована Егзарха и калуђера Храбра: византијска реторика уродила је обилатим плодом. И језик је утицајем грчким (нарочито у синтакси) искварен, неприродан и тежак за разумевање. Понајбоље још пише сам Јевтимије... Народа се ова књижевна дела ни у колико не дотицаху, јер му бејаше и сувише туђ учени црквени језик са својим архаизмима и грцизмима." 1 ) Мучно да се може што и данас изменити у овом мишљењу најбољега познаваоца бугарске историје. Остало нам је да се задржимо мало и на најважнијој врсти рада Јевтимијева, који ') Еонет. Јиречек, ор. сНо, стр. 447.