Prosvetni glasnik

критика и виблиографија

жавној својини — нама је непознато. Знамо само толико, а ово тек лепо показује ко.шко вреди опо његово: в није истнна® — да је он 42. члан заједпо с коменторима, иреиисао од истога Мајкова (стр. 15)! Ми ово напомињемо само ра тога, да читаоци не би заборавили да је Мајков, коме се наш писац сад овако »полемички® обраћа — исти онај писац од кога је он, до мало час, онако немилосрдно нреписивао! Гргур М. Јакшић. (свршиће се)

А. Н. Пмпинђ. Исторгл русскои дтнографги; I. — II: ОбшјВ обзорЂ ичученш пародности и зтнограФ1л великорусскал ; III: дтнограФЈа малорусскал ; IV: Бћлоруссјл и Сибирв. Спб. 1 890. —1892. — Четири књиге у 8°. Стр. 424 + 428 + 425 + 488. Ретки су данас књижевннци, који пишу с толико Фактичног знања о изабраном предмету, као г. Пнгшнђ ; ну осим знања ми тражимо од писца, био он иесник, научењак или пуб.шцпст, да је свестан свог позивм н да истрајно служи некој идеји ; од наших принцппа зависи, да ли ћемо се сложити с њим ; али сам Факт, да из њега говори убеђење, мора изазвати у нама осећај поштовања према њему, поштовања, што га одаје убеђен човек убеђеном. Само људи без принципа слажу се свакк дан с другим убеђењем, ие поштујући у самој ствари ничије, јер немају свог. Борба убеђених људи благодатпаје по развој књижевности; она буди живот, прсчишћује атмосФеру мисли, шири видокруг. Људи без прпнципа подижу у борби много вике, ну у самој ствари представљају застој у књижевпости, који рађа стерилност мисли и интелектуалпо мртвило. Они су штетни, јер уносе у литературу лакомисленост, а у друштво заблуду. Те мисли долазе у главу сваком непристрасном посматраоцу руске књижевности, који зна њену ирошлост и прати прилике, које данас владају у њој. Све, што је велико у руској литератури и чим се она дпчп пред образованим светом, све је то продукат рада убеђених синова рускпх. Као људе принципа, ја их поштујем без обзира на партије, којима су припадали. Г. Пнпинђ се броји у ону странку руских писаца, која види у најширем развоју петровске реФорме, у примени ресултата савремене јевропске науке на руско земљиште и у ширењу просвете у најдубље слојеве руског народа — најбољу гаранцију правилног развоја, напретка и будуће славе и величине Русије. Изучавајући научно историју руске књижевности и друштвених прилика руских већ више од три деценија, г. Пнпинђ налази историјску за-

даћу руског друштва у тежњи, да народ добије могућпост, да правилно развије своју материјалну и моралну снагу, да изађе из умног младалаштва, да сазна и да оствари своје друштвене и политичке идејале. Као с књижевником таких убеђења људи других принципа, којп н. пр. виде друштвени идеал свој у московској цептрализацији XVII. века и негирају реФорму Петра Великог, не слажу се с. г. Пнпином; ну као људи просвећени, одају раду његовом, као раду ученог публициста јевропског гласа, свако поштовање. Г. Пнпинђ , наоружан методом савремене западне књижевне критике, опире изучавање руске књижевности на историју друштвених прилика руских. То је његова главна п највећа заслуга. Као модерној јевропској критици, тако је и њему мало стало до естетичке оцене руских писаца (после Бћлинског тешко је у том погледу код Руса рећи што год ново); г. Пнпинђ обраћа главну пажњу на узајамност међу књижевношћу и друштвом, т. ј. у колико је књижевност огледало извесне епохе, њених тежња и идеја, порока и врлина ; у колико је књижевник продукат свог времена и морална чпњеница, која утиче на своје време. Његова биографија Вђлинског, која је бацила толико светлости на узвишену епоху четрдесетих година и на представшша јој Б^линског; његова « Хариктеристикп нњижевних ираваца од 20-50-тих година», његов Ђ Друштвени иокрет у Русији за Александра 1-ог а и многе студије разбацане по „В. Европн" — сведоче о богатом раду му у том правцу. Сам писац представља се у њима као човек прогресивних убеђења, широког погледа на друштвене и књижевне прилике руске, као начитан књижевнпк, којп стоји на висинп савремене науке и влада таком масом позитивног знања, коју ћете ретко наћи код његових другова по перу. Начин му писања показује научењака журналиста: све је паписано просто и јасно, убеђење говори са сваке стране, а главне мисли често се понављају. То понављање и одликује проиагатора — књижевника од кабинстских научењака. Док други један пут констатује неки Факат, први непрестано резумира што је рекао и понавља сваком приликом свој поглед. ^зрок јс том двојаки : журналист не сме упућивати читаоца на старе своје чланке (а сви скоро радови г. Пнпина излазили су из почетка као члапци у „В. Европн 0 ), јер иовп претплатници не морају и често не могу знати шта је пре било у журналу ; ну други, важнији узрок том понављану ја вндим у жељи пишчевој, да улије у памет средњем читаоцу своју мисао и да га научи говорити својим језиком. То је, без сумње, врлнна сваке књиге, која хоће да шири знање о извесном предмету.