Prosvetni glasnik

29*

КЊИЖЕВНЕ ОБЗНАНЕ

223

баштином. Баштинско се право код Словена основало на праву независносш или настањености. Обично су баштине даване властеди за какве му драго услуге или за храброст. Сама реч »баштина« или »плрменито* показивалаје имовину, која је као »неприкосновена сопственост« прелазила од рода на род ; по томе свуда у граматама спомиње се у таквим записима овај израз: у в 1; к и.... Да се баштина вао властитост не могаше никада одузети, јамчиле су краљевске и дарске грамоте, а поврх тога бацапа је клетва на свакога, који би се смео усудити, да отргне сопственосг. Три чланка у законику говоре само о заштити баштине као властитости (наведени чланови 131, 30 и 42). Баштине су даване заједпо с људима, селима, засеоцима, земљама, лавадама, пашњацпма> водама, горама, планинама, међама — једном речју са свима њезиним правилима...." („Баштина у ст. Срба." Гласн. XXIII.). „Баштинско право у свију Словена беше основа државним и грађанским односима; с њиме'бејаху свезане све друштвене поделе, те према томе баштансво нам право износи на светлост оне одношаје који владаху у то доба државом.... У доба кад су се племена почела распадати па поједине породиде и вад поглавари племенски са својим породидама место патријархалног почеше себи присвајати више државни значај — онда је и породичпа својина, која је дотле важила као имање целога племена постала пмање ове или онс породиде. Сви Словени у ошпте сматрају вемљу, на којој стапују, као основицу св >је снаге. Отуда властела сматраше' да јој извор спаге лежи у области, којом управља, а не у чипу који је добила од краља или дара. Од памтивека дакле седеле су породице на својој земљи, коју су сматрале као своју својину и ниваво нису дале, да се то имање одвоји од њих, већ су га као наслество предавали од оца на сина, називајући га баштином или очевином. По томе баштина се оснивала на праву независности или настањености. Баштине су даване властели као награде за какве му драго услуге или за храброст. Баштина или племенито показивала својину! која је као неприкосновена прелазила с колена на волено' Право је, давле, речено, да баштина траје у веки. Краљевске и царсве повеље јамчиле су, да се баштина не сме нивоме одузети, а и клетва је била бацана на сваког оног, који би ту заповест погазио. — Осим тога и три члана Душанова завонива заштићују баштину као својину (наведени чланови-. 131, 30 и 42). Баштине су даване заједно с људима, земљама, селима, засеоцима, горама, планинама, ливадама, водама једном речи са свииа њеним правилама....« („Облици својине" итд., стр. 74.). Могло би се навести још доста оваквих примера, али нам то простор листа не допушта; и ова два три довољна су да посведоче све, што је напред речено о »позаЈмицама 1 " и да послуже читаоцима као један прилог за познавање „метода" којим се писац служио у изради ове књижице. Други нам прилог даје опет једна улога, коју је наш писац веома невешто одиграо на 73-ој страни своје књижице. У помињатој расправи својој о баштини, Мајков је на једном месту изрекао ово: к Мисао о сопствености државној још се тада не беше развила у Орбији: све земље с дохоцима сматраие су као сопственост државнога владаоца и звале су се земљом и хазном краљевском или цар-

ском. Владаоци су по својој вољи располагали земљом, могли су је продатп или поклонити као своју а не народну сопственост 0 Нашем се писцу ова мисао није допала, и то своје доладање он је изразио просто са: »није истина", Разлог је навео само један (повељу краља Милутиеа Грачаници ми не сматрамо као какав разлог, јер ју је писаи само споменуо, и не знајућн шта има у њој!|, и то 42. чл. Душ. законика, који —како он вели — „доказује да је царева својипа одвојена од државне. » Да не би ко од читалаца помислио да је овде Мајков одиста погрешио — ми ћемо с неколико речи доказати, како баш наш писац наопако поима ову ствар. Расправа у којој је Мајков говорио о овом питању писана је још шесетих година, рђаво је систематизована а није добро ни на наш језик преведена, што све чини да поједина места у њој, узета сама за себе, кад се, дакле, не прочита и све што је напред и после речено — изгледају непотпуна и растегљива. То је утецало, те наш писац ову мисао није појмио, како треба; није пажљиво све прочитао. Поменута мисао, као што и сам Мајков иа другом листу каже — односи се на време које је било до Душана. Ко.шко нам у опште казују наши спомеиици о том времену, тада ннје било нити је могло бнти државне (или народне) својине у правом смислу. (Нешго налик на њу јавило се истом у време Душаново: издавање повеља у договору са сродницима, свештенством и илемством и у Далмацији, где је било неких општих добара, али што је, свакако, постало италијанским утецајсм). Земље с дохоцима (овде већ не долази приватиа имовпна) и приход од њпх звао се краљевским или царским. Владаоци су збирали приходе са земље, а самн су плаћали и накнаде. Они су, доиста, као што је и Мајков рекао располагали земљом по својој вољи и поклањали је као своју имовину; то лепо потврђује повеља, којом Душан уступа Снонски Рт Дубровчанима и коју смо ми напред на једном месту навели. 0 том се, у осталом, писац могао лако уверити, да је само преврнуо неколиком листова после Мајковљеве респраве у Гл. ХХШ. — из повеље краља Отепана Остоје војводи Хрвоју и сину му Баоши. У доба, дакле, о којем је Мајков говорио, није било познато оно, што ми данас зовемо државним добром, потпуно пезависним од владаоца; то је онда било још краљевско или царско. После свега овога не би било ни нотребпо наводити чл. 42. Душ. Законика, јер нам он о овом питању ништа не уме казати. Из њега ми само дознајемо, да је приватна нмовина била заштићена од насилног одузимања или куповања и — ништа више. Где је писац у њему нашао помена о др-