Prosvetni glasnik

6

КАРАКТЕр

морали ставити слободну вољу људеку , за тим да има вештачкпх правила, која су састављена као красна слика савеза, — и сада можемо све исказати кратком речју : Карактер је систем начела , енериични извођених. Као што се слика састојп из појединих црта, које су већ саме по себи лене, ну све скупа чине красне облике, тако у карактеру виђамо чврста начела спојена у једну савршену, потпуну целину. Најпре да се овде обазремо на разлику, како се та реч карактер употребљава у говору. Каткад гледамо само на садржнну начела, и не питамо, каквом их јачином човек изводи; — љегова начела не противе се моралним законима, добра су, и велимо : добар карактер ; ну у вршењу начела, је несталан, слаб. Каткад опет гледамо само на то, како се човек држи својиу начела, и изреком : „то је карактер" означавамо чврстоћу његову, ма да се са садржајем начела његових не бисмо сагласили. Доброта карактера састоји се у садржини начела; чврстоКа у том, како се врше. Скуи првих можемо такођер назвати садржином или језгром карактера самог (бива да бележимо и изразом: мишљење), други обзир његовом Формом Нека су најлеаша начела, која нигда не вређају морални закон, сва у иотиуној складности међу собом вршена великом јачином — и замислимо савршену слику, какав ваља да буде карактер — то је праузор, идеал, уображена слика, којој у појединим случајевима људи подражавају. Узмимо сада у обзир прве особине карактера, при чему ћемо одмах изнети својствене махне, растветљујући тако првенство махном, а махну првенством, јер противност од противности јасније се одликује,

II. Особине карактера. Самоуправна слобода и њезине противности. Снага. Доследност, чистота. Обииност и усредсређеност. Покорност, вештачка начела. Истинитост карактера. Комендијаше. Таштина. Славољубље. Страст. Како се мора поимати реч о непромењено сти карактера ? Прва иогодба карактера јесте : имати вољу , или бити слободан. Човек хоће нешто, постави себи правило, начело, и држи се само њега — он је над собом господар, самосталан је независан: — у томе се огледа самоуправа карактерм. Права супротност томе јесте ропство: ту човек зависи од тренутних постицаја, од страсти и прохтева својих, сад је такав, а мало за тим друкчији, није свој, него припада туђој моћи. Код њега не побеђује његова воља, него нешто друго, она дакле није самоуиравна, — згодно се за таквог човека пели, да је роб сво јих жеља. Ми виђамо у животу таквих људп више но доста ; то су они, који се ничему не могу оду-

прети, који немају воље , и зато остају незнатни. 0 каквом самоуарављању код њих нема нп збора, њима владају само туђе моћи, а опет без тог самоуправљања нема напретка, не може се развити нн карактер, ни свесност. То нису људи лошп — но су јадници. Они нису ни толико моћни, да се иа што важно одлуче, да се на нешто одваже; живе или у тихом незнању, или кад се то више издигне, пребацују суми себи и укоравају се за недаће своје. Пуни су срџбе на своју неодлучносг, а ипак су неодлучни, и ако имају у истини да се љуте. То су неодлучне мудрице. Ну многобројнија је прва врсга, оне праобичне појаве, људп што живе с дана у дан као машине. Јер како човеку Егедостаје воље, налик је, просто, на машину. Она се такођер креће, али туђим начином, нема своје воље. Ну, савршена слобода спада у идеал карактера. — Она је прва појава личности. Овде смо принуђени да разликујемо слободу унутрашњу или моралну, и слободу спољну илп Фнзичку. Птиче у ваздуху, велимо, у слободи је, лети по својој вољи куда му се прохте, ну ипак нећемо му приписивати ону слободу, о којој је овде реч, слободу моралну. Физичку слободу могу птичету и човеку одузети, могу их затворити у кавез или у тамницу —ну тиме нисам одузео човеку његову слободу; ми смо чули да човек и у тамници остане веран своме начелу, дакле да му је тело затворено, али он сам ипак је слободан — јер се одлучио, да се не подаје притиску и неће да измени свога мишљења. Чозек, коме тисуће робова служе, који плива у богатству и може одмах да има све, шго његов непостојани укус захте, ако не уме себи заповедати, он је беднији од последњег роба свог, њиме влада више господара на један пут. Тако се изразио још стари стоик, мудрац Епиктет, који је као роб, био ипак слободнији од свог мекушног госиодара; — ту долазимо ка познавању, шта је права људска слобода, онај драгоцени иметак нашег бића. Тн си господар! — и нема никакве силе, Која би те у мрске спутала окове, Ни руке тако јаке и снажне, Да би ти могла дух обухватити. Нека живац уморан и клоне, Јарам теби није тежак, А окружен болом и стражарима, Имаш вазда у иметак слободу ; У твојој унутрашњости још воља буја, Да узвнкнеш: ја не доауштам ! Да, то су идеали! Оно што обично видимо, јесте далеко од њих. Ми видимо ропство, угњетавање и насиља, тамновања, неправду, на и грубу силу, што гони саму реч слободе. А ипак осећамо истипу у пророчкој, светој изреци: човек је слободан, ма се и у оковима родио 1 А опет видимо човека, који нема ни труна слободе, и у свему је зависап, подлеже утицају и крви, расположењу и ћуди, и не може да предузме никаква одлучна корака. Где нема моралне слободе, свесне, непобит-