Prosvetni glasnik

7

тне тежње, тамо је сваки смер безначајан, незнатан, без духа, и не може да заснује карактер. Ваш тај недостатак у карактеру обично се шири, л.уди не могу да се узнесу к самосталности, тој првој погодби карактера. Као да би им за то педостајала извесна висина духа, луча свесности, којом једино слобода постаје могућна Такав несамосталаи човек живи као створ много нижи, но што се он сам сматра, он једе, пије, весели се, забавља се и срди се, — а при том занемарује своје дужнооти ; он осећа у својој души, да то треба да буде друкчије, ну подлеже својим пожудама, својој страстп, и др. И он тоне све дубље, — а кад му пријатељ изађе у сусрет, и стане га чипити пажљивим на његову неслободу, кад му да зпак, да се дигне и да раскиие везе злих навика, — он онда одговара: «Е, па шта ти је на овом свету ! Дође смрт, човек јој се н не нада, — па шта би онда имао од свега тога!« То позивање на смрт јесте већ празно мудричеље. Човека, какав би гребало да је, издиже свест његова нада све грозе смрти; нека би и било „па овом свету ништа", ту је ипак дужност; у осталом, у таквим случајевима није нам ни стало до смрти — ту је живот, овај живот, коме треба да одговоримо као гато ваља. Таквих људи, на жалост, наћи ћемо у сваком сталежу, међу радницима, чиновницима и научењацима; многи од њих знају на дугачко и на широко разлагати о политичној и грађонској слободи, одушевљавају се за равноправност и браство , а сами су највећи робови својих пожуда, прави узори неслободе. Они не могу да појме, да слобода почиње да цвета код аојединаца и да је слободна општина састављена из слободних, самосталних, држављана. 0 њима ваља да почиље, — иначе је сва политичка слобода гола обмана. Они немају толико самосталности, да би одлуком својом друкчије уредили свој живот; многи од њих страћи своју недељну зараду, или макар већи део њезин, за једину ноћ, те мора да трпи оскудицу, па може бити још и с породицом. Ако је »образованији"-, тч јест, ако је појмио из читања часописа и разговора по гдекоје ситнице о »социјалним односима«, у стињу је да раз/)аже науку Ласалову: »Држава треба да се стара за радника", — и с друге стране уме да збори о слободи, самосталности и самоуправи. Не познају штедње, а хтели би да се обогате — од њих постају онн прави разметачи, — и тако се крећу даље у самим су протностима. Ту би се имало много изменити, и лична реФорма у мишљењу и погледима више би користила, пего бурно учешће у апостоловању за варљиве немогућносги. Ја познајем младића, који, кад иде на игранК У, редовно назебе; не пази на се, и загрејан излази на студен зрак или на промаху. За тим стане да ру жи друштвено уређење: на што су, вели, игранке, зар се младићи и девојке не могу састаЈати друкчцје и на другом месту ? те тако место сеое, он чини одговорним друштво за своју кијавицу или какву јачу болест. Ну он заборавља, да не мора ићи на играпку — јер га на то не гони друштво, или да буде нажљивији; он заборавља подлеже пожуди својој, и опет иде на игранку, и

тако се ствар понавља. Тај младић истипа није жењен, али такођер није ни слободан, ма да пише песмице противу тирана. Према његовим назорима тирани су свуда ; тиран јс сваки претпосгавћени који тражи од својих људн, да сдговарају дужностима. Ну исги младић, будући негда и сам у сличном положају , захтеваше од својих млађих, да врше још и више, то јест, да врше не само евој, него и његов посао. Тако се мења иоглед на тиранство. Господин X. већ је зрелији човек. Његови познаници тврде да има подобности да би могао извршити ово или оно, ну да такођер има несрећних својстава: често замиче у крчму, губи време, коцка се и занемарује свој позив. Већ је неколико пута добио наговештаја и опомена, од пријатеља и претпостивљених, па све залуд, — не може да се отргне из тока својег живота, нема толико воље, да се одлучи и потчини свом разуму, а не пожудама и расположењу. Рлстројен и незадовољан, он хита путем својим даље. Неко ће рећи: па зар није баш то слобода, кад могу попустити сваком нрохтеву свом, кад без ограничења могу јездитп животом, не обзирући се, шта се збива у наоколо. Тако ради племић У. Он је здрав и млад. Што год му се прохте, то мора да пма ; не ради ништа, осим што му на ум дође, иде па дивљач и походи весеља, а не зна ни за какве стеге. То ли је зар слобода ? Не, то је распуштеност, разуздапост, која је код коња слободо, код човека порок. Слободан човек свакад и у свему зна за меру; баш зато , што влада он, а не његов прохтев, у стању је да заповеда. Кад му најбоље што прија, он тада престане. Ови су слични људи, може бити, снажни, може да нм се то и на телу познаје. Они имају жеља, у њима крв ври, на лицу им здравље цвета. Али баш томе здравом телу бивају тако погчињени, да снагу своју троше у задовољењу његових ћуди. Кад би та снага била управљена на другу страну, не би требала расти, била би довољна, да изведе најкрасније планове. Али од здравих и снажних могу постати немоћни због своје разузданости: чулност се задржи и у изможденом телу, па добива израз раздражености, те тако тим пре подлежу свакој навали. Кад бисмо их хтели све означити , рекли бисмо једном речју: то су људи чулни. И још нешто морамо на њима да обележи мо, да им не би учинили крнво. Погледајмо све те слике и прилике, којих смо се дотакли, погледајмо их, кад су у свом живљу: како тада наступа код њих красан живот. Радост и клицање, граја и песма — или опет смеле доскочице, смех и одважна разузданост. Говор им је пун деструктивних намера, али невиних... јевтиног јунаштва, живахне резигнације, чија је девиза кшцање и ФилосоФска изрека: »Нека само одјекује!« Уредан живот за њих је Филистарство, живе дакле што пеуредније, од дана граде ноћ, а од ноћи дан; имају око себе много сјаја, шта више, у њима је извор за многи поетски рад. Ама све то злато јесте лажно, јесте гола обмана, нами, изгледа да је то поетски,