Prosvetni glasnik

НАУКА И

НАСТАВА

није се јасно увиђала истина, да школа, као и све друге установе, треба да је орган у организму што се зове друштво, и да, према томе, она треба да врши у њему Функцију, какву јој одређују извесне потребе његове, ради којих и постоји. Школа пак, каква је данас, није била орган у друштвеном оргаиизму, него машина у државном механизму, а то је велика разлика, која нам објашњује све штетне последице, што изађоше из оваквога несхваћања. Да се ова истина сазнавала како треба, избегла би се могућност свега, што је изазвало новику на средњу школу : увидело би се, да се школи не може и не сме постављати произвољно задатак, који она треба да испуњује, него да је треба оставити да живи својим животом, развијајући се према погодбама самога друштва у коме је; знало би се, од чега зависе прави развитак школин и успешно вршење њезина задатка, па се не би тако често дешавало, да нас стварност примерима уверава, како је велика разлика између онога што је на хартији и онога што бива на делу, како је лако писати наредбе и прописе, а тешко проучавати целокупан склоп прилика унутрашњих и спољњих, о којима виси успех школин и т. д. Знало би се много што шта, чему нас скупо плаћено искуство учи, а ми нећемо или не умемо да се користимо — толико је силна моћ традиција, које нас везују и упућују у свему нашем животу и раду. Традицији је верна друга рутина, од које се тешко ослободиги, јер —лепо је карактерише Р. Фрари, — ништа није тако круто као рутина, али тако исто ништа није ни тако гипко као логика, којом се рутина штити." ') Одовуд баш и истиче право и дужност реФорматора, да и претерују по мало у својим захтевима, јер могу слободно бити уверени, да неће никад добити све што траже. Разуме се да се овим не искључује и велика обазривост у реФормама, јер је, према горњем, тако исто јасно да има много истине у тврђењу, да је мало појава у животу једнога народа, у којима се не би осећала последица какве било заблуде иедагошке. Таквих се заблуда ваља чувати, ваља се много трудити и учити, па да се, пре свега, буде на чисто са оним што се хоће. «Кад се зна шта се хоће, тако теши Р. Фрари оне који ') К. Егагу, !ћ., огјј. 3.

се плаше спорости, може се рачунати са годинама. Циљу није потребно летети, довољно је ићи к њему. Зло није у спорости. ))2 ) Говорећи раније у једном чланку о појавама што су на дневни ред истакле питање о умном пролетаријату, ми смо показали, да је и њима извор у самоме несхватању правилнога односа, у коме треба да је школа према друштву с једне и према држави с друге стране. Размишљање о узроцима, који су изазвали незадовољство са резултатима школовања у васпитном погледу, давши превагу дисциплини над правилно схваћеним васпитањем, само нас је утврдпло у томе уверењу. С тога и узимам слободу да на овом месту, из гога чланка, испишем неколико редова, за које налазимо да иристају као добро и иравилно објашњење ономе реду мисли, што их довде излагасмо, а нарочито као објашњење појави, што се онако криво схватила задаћа средње школе и у погледу умног и у погледу моралнога васпитања, те је школа до данас више вршила улогу машине у државном механизму, а није била један неопходан орган за правилно Функционисање друштвенога организма. Како је све ово могло бити ? «Под утицајем реакције, тако смо писали у томе чланку, која је овладала Европом после знаменитих наполеоновских ратова, европске су државе постајале све то више бирократске. Поникнувши као реакција слободоумним идејама, што се, после Француске револуције, распростреше свом Европом, бирократизам је, доиекле, могао успети да подржи и очува ауторитет државне власти и облик државне управе, какав се био створио — али није могао задовољити све остале нотребе, ради којих људи и стварају организоване целине — државе. Међу овима се пак на прво место истичу по својој важности и неопходности потребе економне и просветне, које су, као сооредне, у бирократским државама долазиле тек у други ред. У бирократској држави и није могло бити иначе, судећи по основној особини њезиној, коју нам нарочито показују одношај уиравних чинилаца према народу и схваћање његових погреба од њихове стране. Где се о народу мисли као о незрелој маси, која има много дужности а мало права ; 2 ) М. стр. 7.