Prosvetni glasnik

618

карактеру те зависности, није се могло ни очекивати што друго, него да се погледи, који су у њој владали, пренесу и на школу. Држави су требали чиновници, — за то је и подизала школе и према тој их је потреби и уређивала. Од чиновника у бирократској држави тражила се безусловна послушност заповестима старијега; она је, шта више, сматрана као једна од најважнијих врлина, којима се морао одликовати чиновник; нема ли ње, затворен му је био даљи пут, даље пењање по лествици чиновничке каријере. Какво чудо, ако се тај поглед пренео и на школу, ако је дух бирократизма обладао и њоме, ако је и на школу ударен био печат бирократскога схваћања дужности и морала ? Шта више налазили су, да је баш у реду још у школи васпитавати и развити у ученицима вВрлину", која ће им осигурати опстанак и напредак у државној служби. Ово је готово и природно, кад се има на уму, да је школа спремала и спрема раднике не за живот него готово искључиво за државну службу, која је била мета свих жеља и родитељских и ученичких. А последице? Ко се још и за њих разбирао у држави, која се на традицијама држала ? Ученици ? — Та они нису били кадри да схвате ни свој положај, ни свој задатак, ни своју будућу радњу. Родитељи ? — Њима је главна брига била образовати децу не толико ради вредности самога образовања, колико ради права, које оно собом доноси. Наставници ? Они би доиста и били најпозванији да се о овоме разаберу, али им је сметала, бар већини, рутина и традиција, а мањина је морала да ћути. Нова се мишл>ења тешко пробијају, а још теже освајају себи победу. Ваља имати и много смелости и много дара, ваља поднети много жртава, па да се до победе дође. Па ипак се, крај свих тих тешкоћа, налазило људи и смелих и даровитих да подигну свој глас противу неправде или неправилних схваћања, да укажу на штетне последице које они за собом повлаче, да изнесу, у име више правде и будућности, сву лаж учења, која се само традицојом држе а логиком рутине бране. Кад хоћемо да покажемо штетност и погрешноот мишљења, да је дисциплина све и сва у школском васпитању, да је безусловна иослушност захтевима школе и васпитања крајња

мета, којој ваља тежити у васпитању ученика, —-нама се треба само обазрети у прошлост, па ћемо лако наћи множину дела противу овакога учења. Нама није потребно, у овоме случају, да сами говоримо, него да пустимо нека говоре људи, чијој се компетенцији нема шта замерити. Колико смо год дела и чланака читали, чини нам се да се ни у једном не говори противу горњега учења тако јасно, збијено и логично као у чланку познатога рускога критичара — публициста Доброл^убова «0 значају ауторитета у васпитању." Начин изражавања Доброљубљева такав је, да нам је немогућно извести само језгро његова излагања, те смо с тога принуђени исписати у целини оно место из чланка, у коме се војује противу овога кривога схваћања дисциплине. Сећајући се својега школовања, по утисцлма који су му се у памћењу задржали, Доброљубов говори: «Сви они (утисци) показују очигледно само једно : страшну педантску гордост поштованих педагога, везану са презрењем према достојансгву човечије природе у опште. Говорећи да је у лицу васиитача остварен за дете морални закон и разумно убеђење, они, очигледно, стављају васпитача на недостижну висину, као непогрешни образац морала и разума. Није тешко, без сумње, сагласити се, да безусловна послушност ауторитету таквога наставника не би била од велике штете по ученика, кад би само било могућно имати тако идеалне васпитаче. Ну, нрво, идеални наставник не би ни тражио безусловну послушност: он би се постарао развити у своме ученику, што је могућно пре, разумне тежње и уверења. И, друго, тражити у наше време непогрешне, идеалне наставнике било би још са свим смела и савршено бесилодна одважност. За то се тражи врло много погодаба. Морална правила наставникова треба да су, пре свега, безусловно верна и строго проведенау свему, у најситнијим поступцима у животу. У таквога се наставника сем тога претпоставља још уз то савршена беспристрасност : он се не може иоводити ни за гњевом, ни за љубављу, не може осећати лености ни умора, за њега не може бити доброга и рђавога душевнога расположења, он мора бити не обичан, већ особенога кова човек, у коме се мора, без икаквих изузетака, оличавати морални закон. А таквих људи данас нема.