Prosvetni glasnik

620

после године, дана, па и часа на послетку, али у сваком случају касно (јер је дело извршено, и извршено не по убеђењу већ по заповести) — увидевши да је његово противљење било глуио и неосновано, дете губи поуздање у свој рођени разум, остаје без одважности и енергије у својим рођеним расуђивањима, боји се створити себи какво оило мишљење и не сме радити по своме рођеном убеђењу чак ни онда, када му се оно чини јасно као сунце.... А шта му знам, мож'да му није све како вал>а..., Отуда нерешљивост, спорост, оклевање, ишчекивање у радњама -— црте које остају по том кроз цео живот и често их видимо у л>уди, одарених знатном силом теоријскога расуђивања, али без одважности да остварују своје мисли на практици.». .. «Угушујући у детету смелост и самосталност ума, безусловна послушност утиче штетно и на осећање. Свест о својој личности и некојим правима човечанским почиње се у деце врло рано. Овој је свести неопходно потребно да буде задовољена, а то се задовољење састоји у томе, да се може управљати својим рођеним тежњама, а не бити несвесно оруђе за некакве незнане цељи. Чим се детиње тежње задовоље т. ј. да му се слобода да самостално (ма и у ограниченој мери) мисли и ради, дете постаје весело, радосно, пуно најсимпатичнијих осећања, показује кротост, одсуство сваке раздражљивости, најдраговољнију послушност свему, чему призна оправданост. На против, кад се радња детиња стешњује, његове тежње угушују, не налазећи жељенога задовољења па чак ни разумнога објашњења ; када на место свеснога свога живота дете мора да буде као прут, као аутомат, само послушно оруђе туђе воље —- тада је природно, што душу детињу обузима тешко и мрачно расположење ; оно постаје суморно, оклевало, без живота, неиријатељски се држи према другима и постаје жртва најнижих осећања и склоности. Према наставнику, све док не ностане правом машином, ученик је врло неповерљив и упоран. Па и доцније, кад је већ успео донекле у овоме, ученик остаје према наставнику у незгодним одношајима, јер је овај тражио само покорност заповестима без поговора, гледајући у њему ма да инстинктивно ипак праведно свога гониоца и непријатеља, пошто се себе,

крај свих напора, човек никад не може одрећи Какав јеутицај безусловне послушности на свест, може се видети из овога, што је довде казивано. Навикавајући се радитп све без размишљања, без вере у истину и добро, већ само по заповести, човек ггостаје немаран ирема добру и злу и без гриже савести чини, што је противно моралном осећању, правдајући се тиме, што је тако наређеио. «Све су то иоследице које неминовно истичу из саме методе апсолутне послушности. Ну, сетите се још, колико је других незгода у свези са њом, што се јављају при њезиној примени. Наставникове заповести могу бити неправедне, ис.ш. » ч^, " ће кварити нриродну логику детињу. Ако је неколико наставника, они се у својим заповестима могу сукобљавати и дете, дужно све слушати, запада у мрачни лабиринат, из којега не ће изаћи другчије него тек изгубивши потпуно свест о моралној дужности (не успе ли само доћи до својих правила и, наравно, до презирања наставника). Свинедостаци наставникови, морални иумни, лако могу прећи и на ученика, који је навикао удешавати своје радње, не према моралној дужности нити према уверењу својега разума, него цигло према вољи наставниковој. <( Отуда долази : одсуство самосталности у суђењу и погледима, вечито незадовољство у дубини душе, спорост и неодлучност у радњама, немање јаке воље, да се противи утицајима са стране, у онште губитак своје личности, а због тога и лакомисленост и подлост, немање чврсте и јасне свести о својој дужности и неподобност да у живот унесе ишта ново, савршеније, што се разликује од утврђенога иоретка — то су ти дарови. којима човека дарује безусловна послушпост у васпитању, пуштајући га у живот. И с таквим особинама човеку треба да ратује за своја убеђења противу целога друштва, и он, навикнут мислити туђом иамећу, радити по туђој вољи, од једном треба себе да постави за мерило целоме друштву, треба да му рече : „варате се, ја сам у праву, ви радите рђаво, а. ево ка.ко треба добро радити." Откуда њему толико снаге, у име чега да се бори ? Зар у име ауторитета својих наставника, који су дотле