Prosvetni glasnik

623

С И М А МИЛУТИНОВИЋ, САРАЈЛИЈА (1791.-1847.) од ОРЂА Р- јзОРЂЕВИЋА (НАСТАВАК) После кратке биограФије наставља се: «Он је од ночетка дејствовања свог у садружеству човечијем непрестано о том мислио, како ће се род српски просветити, и у число изображених народа доћи. Он је и словом и делом то гготпомаг'о, браћу своју к томе ободравао. и то тиме учинио, да ће му име његово код Срба незаборављеио остати. Са сваке могућне стране приносио је он српству услуге. Осим списанија његови(х), која прво место у књижеству српском свачим, па и тим заслужују, што су пуна одушевљенија српског, и шго он са истима браћу своју Србе из унинија, дремежа и спавања буди и трза ! — он је и војник и старешина српски био , и ту се, ако не гласним јуначеством, то поне разумним намерама и одважннм советима, па и одушевљавањем одликовао. — Ми смо у њему изгубили великог и скуподеног друга и пријатеља, општег доброжелатеља и ватреног но благоразумног родољупца, књижество је ерпско изгубило отмен стуб, којим се дичило ! — супруга верног суируга, а 6-толетни синчић његов Драгиша брижљивог, и о срећи овога мислившег и у надежди о њему живившег родитеља ; — човечество изгубило је одабраног свог почитатеља, истино — и правдољубивог члена, иомагача сиротиња, врсног мужа. — Сида, када смо га изгубили, и кад га међу нама нема, осегићемо грдну штету са смрћу његовом, — сад ћемо познати колико нам без њега Фали ; и жалићемо што га нисмо за живота познали и још већма љубили и уважавали." «Чубро Чојковић *) желио је, као што сви доброжелатељи рода и отечества српског желе, и то ватрено и жудно желио, да његова браћа Срби напред у свачему ступају, да се изобразе, да се науче, да се у сталности својој утврде, да срећни буду, Због исте ватрене жеље млого је, али опет

*) Ово је име у Црној Гори код блажене памети Владике Петра, због човечества и љубави чоечества добио, с хојим се је свагда дичио. Чубро као одабран, пун мириса цвет, а Чојковић као прави човек!

за род свој, патио и страдао, тако, да се је готово мучеником назвати заслужио. Највише је он слободу народа српског са Уставом помрчену, и дејствително уживану љубио, и као светињу почитовао ; о чему је и у животу свом довољно доказатељства оставио. За цело време живота свог трудио се, да са сваке добре стране вочити спомен у срцама пријатеља своји(х) целог рода српског, који му је на срцу као најближи свагда лежао, остави; спомен такови, кога време укварити, векови изгладити и избрисати у стању не ће бити ! ! !..." «Почивај мирно, Чубро ! у ладним недрама наше мајке црне земље ! Народи ће, осим српскога и други, име твоје кроз векове с похвалом спомињати. Дух твој ће се са духом Омира, Хорација, Виргилија, Пиндара, Клопштока, Шекспира и свију њему сродни(х) састати и поздравити , и о ползи човечсства советовати се ! Дух твој нека над предрагим ти и од тебе искрено и ватрено љубљеним орпством вечито лебди; — нека га од зла одвраћа, и к добру невидимо, но истино и дејствително доводи ! — С Богом ! и опет с Богом ! но само за сада с Богом ! ! !"... У истом броју штампан је и : „Сими Милутиновићу, Сарајлији ватреном родољупцу и славном српском певцу спомен од Александра Васојевића. На жалост сваком Србину и Славенину 30Ј12 пр. год. преселио се у вечност врли Србин и Родољубац, Славни Поета Српски Сима Милутиновић Сирајлијн, и пуче жица на јаворовим гуслама, од који(х) се гласи пре све горе Шумадије ориле, а равно и планнне: Фрушка, Шара, Ком, горди Витош и Романија, гди се само српским језиком говори њима одјеком одговарале. Србин је изгубио свог славног певца и ретког родољупца, који је страдајућима у несрећи био утешитељ, у нужди сггомагатељ и советоватељ. Славенин је изгубио у њему свог искреног пријатеља и друга, који му је свагда руку пријатељства пружао. Између његови(х) списанија Србијанка, у којој је покојни својим стихотворним пером славна дела српски(х) витезова спевао, јесг драгоценост, која заслужује да се у златне корице уметне, — јербо је свето, славно и прехвално јест , јуначка дела своји(х) нреткова певати и славити.^—