Prosvetni glasnik

ПАУКА И НАСТАВА »

6 3 4

После писма на првом је месту «Краљевићство", позната народна песма : »Гором језди Краљевићу Марко, Гором језди, а гору проклиње. Чарна горо, убила те туга Како' но је жеђ данаске мене, Ђе у теби хладне воде нејма, Хладне воде нп рујпога винца® и т. д. Ову је песму чуо у детињству од деде, материна оца, па записао, а на немачки превео ју је Герхард у познатој збирци својих песама. Друга је по реду ((Неизбјег" — персониФикација Данице, ћерке Неба и Богородице, и сунца, сина бор Морлака и «потпучинске бездне." Када је славуј успавао своју женку, а ласта прнула да тражи себи и својима хране и кокот пробудио коке ; устала је «мома танка и висока, бјелогрла нег' и вранокоса» ; умила се, очешљала „плетеницу џиџам' накитила и устакла свој празнични Фесак а , па се и Богу помолила. У тај се мах и аДаница" засја »као да би прељудит' се шћела, да се здружн, да л' се истом сљуби. ® Слете и «на шетгу" јој стаде, да би моми била на помоћи да се не потакне, а и да пресретне к Богдана, што н' истоком и небу се јавља и Милица, мома, иађе се у чуду, па и зарумени. Даница је храбри и пита, што је невесела: «ол се надаш с неба Божидару, ол' из мора Морлачићу дивну." Она је не познаје, ма да је сестрими, али мора да је или анђео или «небесног славче" кад се стара и «о безбједним." Није невесела, она се диви Богу прича, да има на дому «до два гроба стара," матер и оца, »Кој' но ме својом ћерцом зову И кажу ми, да су ме родили И родили пак и подигнули, За ручицу те до под капицу Под капицу пак до под гредпцу." Најсрећнија је, кад њима годи. Једно јој је жао, да нема брата или сестрице, за што је родитељи теше, да се само моли Богу «јутром рано и сумраком лакнм", па ће је послушати. Па и Бог јој све чини : »Све ми даје, што поиштем када. И киншце те поврћу моме, Сад га залнт' не имадем време Од инаква покућнога посла ; Још цвијетке модрнм рудинама

Расијава, држи подижућп. Куда к'ракнем, те ме пресретају, Нуткају се окићат' ме струц'м;1.» Али од неко доба жеља јој је «Да ми кога другог за њи(х) даде, Тко би мени докнађао исте, А чини ми с' пазила б' га равно, Свачим би му радо угађала, Нег' и мене да б' он равно држ'о.» За то је невесела. Даница је теши, јер су јади «промињиви, и па ће јој се помоћи, али она остаје на веки неутешна. Онајединица Неба и Богородице има да отвора јутром «двери од свијета" а вечером да их затвора. Она љуби сина бор Морлака и «потпучинске бездне. ,) Из описа дознајемо да је то сунце. Ево како га описује : „Видиш дневну на небеси звезду, Једина је и колико сјаје ! Та замрача мјесец и сузвиезђа Што их год се кад' појавнут' смије ; Али котур није оно златни, Нит' је врело ни плавило зрака, Ђе се лију ол' стапају громи Ол' стријеле прожежнијејх) луча, Ол' ђе хучи буктиње живота Већ је опо лице од јунака Вјечнокрасног' и младостна свагда. Ти се дивиш откуд онђе исти, Како л' му је горје у висини, Само-саму толиким пространством, Откуд ли му ватра из образа, Која грије а ие сажижући, И осветља, те с' и живот назре." Свако јутро нусти га мати «из својега двора и овлздја", да осветли, а у вече хита у наручје матери кроз море опет «там' у даљност иза свије(х) твари. м Даница га љуби, а не сме ни да га погледа «од његова ока и домаха." Позива је да оду на огумче више чудотворна врела, где се у вече бродарице брчају, 141 ) у поноћи скуиљају баукови и змајеви «пламене крељушти", а у јутро младе моме. Идући тако прича јој, да се једном занела, те је спазио, иреластио се и поразио, хтео је ухватити «загрљети та љупкати вјечно", али она избеже. Сада се мора да чува. Тако они у разговору на брдељак, а «женик никад неожениви" помолио своје лице. Даница немаде куд већ у недра Миличина. Милица нође дома да свршује дневне послове, али је стиже вихор, окрете се, а оно: ш ) Место брчкати. У Дааичићеву .Рјечнику« брчати има са свим друго значење.