Prosvetni glasnik

6 50 НАУКА и

а ако си жељан рата, почињи ти, којн си већ иегато и наступио, а ја ћу се бранитп и као изазван радо борити, пошто апелујем на човечанство п Вога, да из нужде чпним што чиним, а не из пеправпчиости, нити из кривоклества, ни нз злобе према пријатељу моме. Ја~ сам морао нзвести војску, кад си ти своју почео кретати, иначе би се сматрало да бежим испред непрнјатеља, па би победа теби остала.' Кад цар саслуша речи императорове, одговори му опет веспиком, да није ни он жудан рата, и кретање војске, које ће император видетн час после, нек не мисли да је насгупање, него одступање у логор. То цар одговорп, и не бн час, а војску врати у стан на преноћиште, као и император у Солун. Сутрадаи цар пређе Вардар и пројури околину Едесе, коју опаса војском. Имиератор, видећи да у Солуну иема посла, спреми се да пде у Византију; али нре ноласка дуго санетова младог императора, да се чува цара Душана, за кога је знао да ће покушати да опет распирп грађански рат међу Грцима, како бн њему лакше остале отете вароши. „Чувај се царевих замрка, рече, које ни више ни мање пего смерају на саму царепину, а не теже да само тебп, него свима Грцнма науди. Цар ће тебе сзсвпм противно овоме уверавати, и варати да ће ти драге воље иомоћи да задобијеш отету очевнну и да те као оштећеоа брани. Он ће ти говорити да се не зпа, хоћу ли ти ја и живот поштедети, а камо ли да тн по обећању владу предам. Од свега овога нишга цару немој веровати, тврдо знајућц, да све то иде на превару, како би могао дићи нам и ово што је обезбеђено. Пренебрегнеш ли ти ове моје савете и послушаш њега, онда је све пропало, и ништа нам помоћи неће, што ћемо знати да смо преварени, као што није ни праоцпма помогло, кад су из раја истераии, што су знали да пх је змија преварнла". Пошто овако посаветова младог Иалеолога, император се опрости и отпловн у Константпнопољ, оставив у Солуну свога таста Асана Андроника. Али пмператор још не беше ни са хорпзонта солунског ншчезао, а царДушан помоћу своје странке освоји Едесу. Онн су се бплп договорилп, да даду знак на бедемима,кад буду лестве готове, и да се одуиру нападу шнутра, док се не би ови споља на бедеме попели, па како су се договорплп, тако се и извршило. Цар навали на бедеме п продре у варош, те јој зидине оборн, да су их и коњи могли прескакати. Дизик, заповедник вароши, осетивши издају, стунп противу Срба, алн није могао ништа успети, јер се преко разореннх зидина са свију страна насртало, те се новукао у градац. Импе-

НАСТАВА

раторова посада од 200 посаднпка учинила је што и Л .ПЗИК, кад је впдела, да је варош пала. Цар сад, господар од вароши, пође и противу града, у коме су војвици били пренеражени. Заметне се бој, у коме Лизик, борећи се на кули запуштеног града, буде рањен у бедро. Посада мораде положитп оружје на веру, да им никакво зло иеће битн. Цар онда посаду и заповедника Макродуку пусти разоружане по датој им заклетви, а заповеди да се Лизику очупа брада, не само што се оружјем ту протпвио, него и што му је за време цара Андроника велике сметње правио у Костуру. Затим заповедн да га везана у Скопље воде, да тамо искаје своје дрскостп; али Лизик, које од занемарене ране, које од друге злоставе у путу, умре. И варош нпје била боље среће; цар је даде војницима да је арају, војнпци је ископају и спале. Већину најогменнјих грађана отера нагу голу, нод јапуарско пебо, која прште по Беру п другим варошима. Само се пука сиротиња склони у поштеђене куће. У томе наступи н ужасна цича, а цар, оставив посаду у граду Едесп, вратп се у своју државу, пзгубивши по зимп, К!1Ко се говорило, много људи и теглеће стоке. Император Кантакузин, знајућн да је Душаи прплнчно бпо оштетио н бугарског краља Александра, иокушада овогапротпву цара задобије. Али цар објасни краљу Александру, да онај улог, којн му император иште, да бајагн оснује заједничку Флоту на Елиспонту противу нскрцавања турских гусара, није ништа друго до еФимнчан данак, који оружјем не може да изнуди. Император се узалуд трудио да докаже краљу Александру, како му то цар каже из зебње и зависти, н да је тражени новац просто улог за обезбеђење обојнх држава, а не данак какав; краљ Александар у одговору своме наведе речи цара Душана, „да је срамота и народно понижење плаћатп Грцпма данак", отказа нмператору уговорени улог и пристадо уз Душана. Млечанп, његови савезннци противу Ђеновезаца, са којима се император те године беше заратио, оставе га и они, а у Солуну се прогиву њега почеше мрштитн и самп његови пријатељи, јер је свима било криво, што је законити Палеолог био само по имену пмператор, а под изговором унутрашњих заплета и спољашњих ратова, Кантакузин је присвојио себа круну и уступио својим саиовима читаве владавине. „Зашто је, говорили су, оставио овде младог императора као протераника међу непрпјатељима? Ваљда чека да га Срби опседну и пздајице издаду? Али је српски владалац с нама, а ми ћемо све поднети за младог императора". Ова странка, којој император пребацује да је царем Душаном била подмићена, прво се постара