Prosvetni glasnik

649

у Византију вратити и зимус ћу се спремати, али чим први пупољак набубри, завојштићу на тебе са великом силом и још већом спремом,у тврдој намери да падпем борећи се, или да ослободим Грке, а тебе и твоје педанике поробим, сатрем II подјармим. Ово тн говорим да знаш да ти говорим истину, па да се спремаш брапити се и борити за све и за сва". Чувши цар како император озбиљно говори о рату и впдећп његову сталну памеру, побоја се и замоли га да се не жести тако, него да се тражи неки исход размирице, којим бп се и рат отклонио и њему не биле сасвим залудне све муке и опасности, које је око освајања вароши поднео. Дозвољавао је дакле пмператору, да нађе тај начин, обричући да ће пристати на свашта, што се нађе да је обојици иробитачно. Император пак, увиђајући да без труда све добити нпје могућно, и да због мале ствари ставити све на ризик нпје увиђавно, — јер будућност је непозната, а ратна срећа непостојапа; а имајући у виду и што би морао да зове варваре из Азије, који су внше удили Грцима, п ако њихови савезницп, него ли непријатељима; а штедећн и своје противнпке Србе, због једнаке веропсповести, од штете, клањап робљења, која би са ратом следовала: „Истина, рече цару, и правда п оно што бп правичан суднја досудио, није ништа друго у овој нрвлици, до да одустанеш од грчких вароши, које су заклетвама обухваћене; али како видим да тп и сувише полажеш на вароши и мнслнш да ћеш се нешто живота лишити, ако се њнх лишиш : ја ћу, истина на штету нашу, али ћу опет вароши поделити како за добро нађем, и уступићу ти колико њих ја хоћу, па ако се п теби свиди и сагласиш се са мном, на тој ћемо подели углавнти мир и заједницу. У противном случају рат ће се продужити". И одмах Акарнанију и Тесалију, варош Србију н све до мора варошнце, Вер и Едесу, Женско и Мигдонију са варошима, засеоке око Струме до серешких граница и тако названих Тантешанових планина подели Грцима; а Жнхну са Серезом, Мелник са Струмицом, Костур и остале засеоке п варошице Маћедоније, које су ван речених граиица постојале, подаде цару да на томе утврде савез и уговор, па више да један другога не напада. Ову поделу императора одобри и цар, и тако се угодба сврши. Глас мира у оба логора би поздрављен бурним весељем. Император приреди велпчаиствену гозбу Цару и његовој пратњи на самом месту закључених иреговора, у присуству и мдадог императора, који цросвЕтна глаоник 1892.

се у пажњи и призрењу према цару утркивао са императором тастом. После обеда уговоре да сутрадан император одредн неторнцу својих чиновника да приме вароши од иеторице царем одређених, да им пх предаду, па се опросте и цар се врати улогор, а император у Солун. Али преко ноћи некп из императорове пратње, који нпсу трпели Кантакузина поред законнтог императора Палеолога, дођоше кришом цару и рекоше да вароши не предаје, па макар и ратовао, јер император Кантакузин није у стању да му и најмање нашкоди. „Сад, рекоше, нема довољно војске, а ако се у Византију врати, он ће се тамо спремпти и угодпти са императором Палеологом, па ће заједнички протпву тебе војевати". Цар се томе необично обрадова и поново захвали достављачима, обећавши им, да младом Палеологу поклони сву своју наклоност, пажњу и помоћ протппу таста му императора. И сутрадан зором отказа мир Кантакузину под угођеним условима. Шта више, једва му је одобравао и оне освојене, као Бер н Едесу, и познвао га у бој, ако му није право. Што се царевог изазивања тицало, нмператор се није толико бринуо, знајући да га може и силом патерати на правпцу; али је жалио на грчке сплеткаше, знајући да су они произвели у цара промену, па је очајавао, предвпђајући да те сплетке предсказују опет буне, преврате н грађанске метеже, При спем том император јави цару, да му сутрадан излази на сусрет. Дар се већ спремио н храбрећи своје говорио им је: »Не треба се бојатн императора Кангакузина, докле год њега његови гоне, већ треба весело погледати у победу и надати се да ћемо вароши, које смо од Грка узели, стално одржати. Император сад наличи на утопљеника, поред кога су његови стали па мотре да га опет загњуре, ако случајио исплива, те му тако не дају да и себи и њима буде од користи. А ако се икада отресе домаћих раздора, онда му треба лепим попустити и неговати његово прнјатељство". Под утпцајем оваких назора цар је опет у рат загазио, н сутрадан зором, устројив своје Фалапге, крепу се из логора на Солун. Император такође изведе своју пехоту и коњицу, алиниједан није хтео чарку отпочети, и војске су стајале једна спрам друге опрезно. Цар напослетку позва императора да мрими етављене услове мира или да отпочне борбу. Имиератор поновн што је и 1учерањи дан говорио. „Ја, рече, волим да мн будеш пријатељ, устунив ми вароши, него непријатељ; 84