Prosvetni glasnik

6С8

песмама, причама, животом, и у опште свакнм извором. Није од мање користи била ни његова критика, са свим оригинална, и како мислим не без тенденциозне мисли. Истицао је, на пример, проФесор као велине ауторитете науке: Востокова, Павскога, Добровскога, ШаФарика, и др. За тим је ове ауторитете умањавао, износећи њихове слабе стране а богме по кад кад се из уста овога смотреног професора отела и по која ироничка реч према овим ауторима. Слушали смо Орезњевскога на петроградском универзитету у почетку педесетих година. Треба мислити да се ревносни „панславизам« у почетку првих година умирио, постао је спокојнији, али ипак лекције Срезњевскога мал' те не беху најживље и најодушевљеније у целом филолошком Факултету тих година. Његова је беседа била при свој својој научној садржини лака, гипка, жива, оштроумна, па п сада не без лукаве критике према учевним ауторитетима. Читања старих спомсника осветљавана су љубопитним коментарима упоређења старога језика са новим наречјем, за тим упоређење минулих обичаја живота са онима који се по предању сачуваше до данас, поткрепљивано са сувременим словенским обичајима, које је он сачувао из успомена свога путовања. Оппшрно знање у своме послу, вешта критичка дијалектика, хармонија излагања чиниле су његове лекције љубопитним, свестраним, разнородним, и производиле су све веће и веће утиске на слушаоца, који се већ једном заинтересовао. Али с друге стране, и у то време могла се запазити у теоријској поставци целога предмета оштра искључивост и једностраност, доцпије она се још јаче појавила. — Ми се овде не можемо упуштати до поједииости, и ограничавамо се само на једну напомену. Једностраност, о којој ми говоримо, која је као нешто чудновато падала у очи особито лицима, која нису била тзко позната са свим оригиналним склоностима његових теориских схватања, а по нашем мишљењу то је долазило, пре свега, током свог почетног развића. То је било управо време романитичних идеја, за које је прирасла већ народна тенденција, али ипак још у неодређеним контурама. Ово је била нека идеална тежња ка првобитном, народном бићу, мало увеличаном и сентименталном, или као иека нејасна нада, да се нађе кључ историје и подугог народцог карактера, у изучавању непосредног народног бића са његовом самониклом поезијом и у скупљању предања старих векова. Университет, где је Срезњевски био на правном Факултету , — види се да му ни.је дао никакве даље потпоре у овом послу, пре је Срезњевски овде био самоук. Али народно-

романитичиа тенденција била је у већем јеку, и он је го узео у своме раду, а особито у оном малом покрету, које се ог ледаше у малоруском друштву, које главно гнездо имађаше у Харкову. Праведно је примећено, да су ирви учевни представницн словенског препорођаја, изузимајући Праиса, били пе случајно људи, који поникоше у малоруској средини, која је утицала на њих, те су боље појмили словенски препорођај и јаче му симпатисали. У самој ствари тодашњи покрет у малоруској литератури, који тражаше нових појетских елемената у народном извору и узевши као средство пзраза непосредни народни говор, представља бсз сумње паралелу с оним шго се у то време радило на препорођају литература западног и јужног Словенства. У осталом, Срезњевски, говорећп (у биограФији Бођанскога) о интересу к народности, које владаху 1830 -их годнна, сам га карактерише као »неодређено ооећање потребе да се сви народи уважавају, и ништа више." Тадашњи носледоваоци народне појесије „осташе у области заносних »мечтања«, које заступнше место озбиљног и научног испнтивања®. Без сумње биће да је тако било и са Срезњевским, када се, чим је оставио свој правнички Факултета, јавља као партизан овога покрета записујућп словачке и малоруске приче и издаје .Запорошку старину" и т. д. Покрет је био нов и још ни из далеиа није био објашњеп значај те народности, коју су хтели да испитају и сазнаду, на чак није била испитана са стране практично-друштвене, па најпосле ни литерарно-естетички значај народне поезије. Друга област литературе у ово време остало је више или мање равнодушна нрема овоме покрету. У самој ствари приврженици »народностн" по (| неодређеном осећању« нису ни појмилп та ФилосоФска, естетачка и друштвена питања, која су стављена тада у латературу. Оба погледа могу се кривити због извесне једностраности, али једва да не бешс већа једностраност од стране тих нових партизана народности, којима је новија литература остала са свим непојмљива. Између осталога Срезњевски је био према њој туђ; не, не само да је био туђ, већ се чак и непријатељски понашао 1 ). При поласку за границу био је у Петрограду и кад се сусрео са литерарним кругом „Отечест. записака" он је изнео тако мит ) Изгдеда ми да овде А. Пипин прегони, кад овако нисди о Срезшевском и оном ондашњем малоруском покрету, а у ономе где веди »у самој ствари приврженици „народности 1 по „неодређеном осећаау нису појмиди та фидософ.естетичка и друшт. питања, која су стављена тада у дитературу«. Још изгледа и смешан! Но ваља разумети, то тражи приндип руске државе, и Пипин тако пише. Мислимо да је баш зато и премештен Срезљевски из Харкова у Петроград, да би се „утишао« и »умирио«. Наиомеиа преводиоца.