Prosvetni glasnik

шљење о књижевности, да је то у том кругу изазвало »огромну изумљеност« (како ирича г. Аненков). Тако је то било и до последњег времена (?!); нпр. Срезњевском не само да није био симпатпчан Гогољ, него чак није појмио ии његов значај у иашој литератури и смисао његовнх производа. По негда његове идеје извесног рада могле су изгледатн намерним парадоксом, — али у основп је бпло са свим особито схватање лптерарних предмета. Остптак старог романтизма харковских времена учпнио га је особењаком и удаљеним од свих осталих појав<4 и тежња литерарних. Овај романтизам, који тражише „народности" ц који се врћаше у »заносном кругу маште«, одушевљен „неодређеном потрсбом уважавати све народе" у словенским путовањима Срезњевског још је јаче ухватила корена. Срезњевски је срео овде — не широко и свестрано кретање велпких литература, већ ред малих литература, проникнути (1 тежњом да се поштује све што је народно® — али ова тежња и била је одређена и непходна, јер је то било прво и основно средство, којим се штитила сама народност од прождрљивости других народа. Било је неопходно и у самом образоваиом друштву обновити ослабљени инстинкти морално покренути пажњу и учешће самога народа према свом језику, поезији, и предању. Ове литературе нису обухватале, а нису биле ни у стању да обухвате виша друштвена питања. Њима су још предстајале више почетничке задаће. Оне су биле просте, доступне народу. У њима су се понављале познате црте народнога језика и народних приповедака. Јасно се могла видети корист тих литература за народно образовање... Срезњевскоме а отчести и његовим друговима могло је изтледати — и доиста је изгледало, да је литература таква и да таква треба да буде. У чланку: »Поглед на сувремено стање литературе на занаду,« штампаном у »Московском Зборнику" 1847., он је изјаснио своје претпостављање малих народних литература; њему су изгледале те литературе мал' не богатије и узвишеније од наше литературе, која се занима другим тако далеким гштањима од народа. Њему никако није падало на ум, да су ове мале словенске литературе, које се њему допадају, у већини биле књиге за почетничко читање. То што је било предмет патријарха.шог народног правца, изгледа да је било Срезњевском непознато. Истина он је видео политичку прптешњеност словенских народа, и извесно му је изгледало да се против тога гњетања може борити само ово идеално развиће народности. Да су њега забављале мисли ове врсте, то се врло лако може видети из онога шта знамо о његовим тесним везама и од

обзнанк

носима са словенским патриотама. После тога времена изгледа као да се никад није дотицао тих предмета. По преласку у Иетроград настаје за Срезњевскога пернод огромне и тешке делатностн. Ускоро је добио катедру словепских наречија у тадашњем педагошком институту, а 1849. био је изабран у други одељак академије наука, т, ј. одељак руског језика и књижевности, где је готово тридесет година, све до своје смрти, остао један од врдо виђенпх и трудољубивих радпика. Ово одељење, пре тога десет година, образовано је од „покојне" Руске Академије, и отуда је наследило врло млоге од својих чланова са оном литерарном научном неугодношћу (невешгипом), са каквима се прославила Руска Академија. Избор Срезњевскога био је срећа за тај одељак, за то што је само он својпм неуморним радом спасао његову паучну пристојност. Оа 1852. год. одељак је почео издање „Известија«, која су се десет година одржала и то махом само његевим радом или радом оних, које је он покренуо и привукао. »Известија« су преставила богати запис крупнијих и мањих радова на словенској филологији. Сре.зњевски је отпочео овде други низ излагања и испитивања о старим споменицима руске литературе; испитивања, која су се свагда одликовала оригиналним погледима, научном критиком, оштроумним досеткама и т. д,. Завео је овде читаву библиограФију словенске истсриско -Филолошке литературе, штампао зборнике разних производа народне књижевности и т. д. После престанка »Изветија« његови обилни радови штампани су у II одељку Академије. Упоредо са академиским радовима, Срезњевски је имао учешће у радовима других учених друштава, нпр. геограФског, археолошког, у Петрограду п Москви, у издању: »Христијанокија древности и археологија« итд. Словенство је одступало све видае и више на друго место у овим радовима, који се најпосле сведоше искључиво на споменике старије словенскоруске писмености; на њихово детаљно описивање и испитивање по садржају и језику и на пажљиво изучавање палеографије. У овој области он је постао првостепени зналац. Овде нећемо побројити онерадове, који сачињавају област са свим специјалну. Детаљни списак радова Срезњевскога издало је друго одељење Академије, кад је држат 50. години јубилеј његовог научно-литерарног рада, 5. априла 1879. год. Радови Срезњевскога за последњих тридесет година, у потпуном развићу његове научне снаге, као што смо приметили имају све више и више карактер искључиво — сиецијалне обраде споменика. Таква обрада чини прву н неонходну задаћу исто-