Prosvetni glasnik

741

права теорија и практика моралног васпитања. Спенсер је ову своју теорију крстио именом метода ариродних реакција , којом он замењује сваку дисциплину и кажњавање. Дете изгуби на пример какву своју ствар; у место да га казните, пустите га нека само трпи последице свога немара. Овим се погледима доиста не може порећи велика важност у практици, јер се често дешава да се дете кажњава или из чисто егоистичних побуда или из претеране љубави онога који кажњава, у место да се остави оној природној казни, те тако ова вештачка казна — која се детету учини често пута неправедна — може пре да га поквари, него да га морално поправи. Али је покрај свега овога Спенсерова метода природних реакција нрименљива у врло мало случајева. «Који би то отац и питао се Тамен „пустио своје дете да дира врело гвожђе или да се полива кључалом водом? А после, зар васпитању није управо смер предвидети извесне природне реакције и дете поучити да се користи искуством својих родитеља? Па напослетку и сам г. Спенсер признаје, да највеће погрешке — крађа и лаж — немају непосредне природне реакције, а за теје баш погрешке она најпотребнија ; родитељи, осећајући да морају нешто предузети а не знајући шта управо, подлежу раз дражењу, које се изјављује више мање брутално и непаметно" '). И сам Спенсер нема ништа против овога и признаје, да су у таквим случајевима родитељи у праву. Ну највећа замерка овоме методу моралнога васпитања јесте што се шоме учи дете да према ономе што му је у интересу одмерава шта му треба. 0 дужности у Спенсера нема ни помена, и то не што је заборавио, него с тога што је целој методи извор у позитивној философији . Помоћу ње се може образовати, да допустимо, човек умешан и мудар, способан да у свету иде својим путем; ну, да ли се у томе састоји све васпитање ? По Спенсеру : јест, састоји се баш у том. Али остали свет, који се покрај свега напретка позитивног духа не броји у присталице позитивнс философије, мисли да и изнад овога практичнога васпитања, за које се с правом каже да је дресирање човека, мора стајати право морално васпитање. Ови исти савети добивају 1 ) Гћашш, ор. сЈ1., стр. 99—100.

други смиеао, кад се у њих унесе појам обавезе. Гијо кори Спенсера. што ову своју систему дисциплине, засновану на природним реакцијама , зове моралним васпигањем. «Ове реакције," вели Гијо „дају деци само појам о природној узрочности, па и то у недовољној мери, али моралпога каракгера оне не могу имати. Спенсер при свем том мисли, да природне реачције могу улити детету осећање одговорн јсти . Па и да је тако, то би та одговорност била чисго утилитарна. Циљ пак праве педагогије састоји се у томе, да у детету развије морално расуђивање, да створи, подржи и ојача у њему унутрашње санкције — одобрење и негодовање савести, суд над самим собом. Ето у чему се она разликује од чисто дисциплинарних мера . које се ограничавају само на спољашње одобрење и прекоре. Васпитач треба да тежи да помири међу собом те две стране критике поступака. «Савест васпитаника — вели Пијон — развија се паралелно тако рећи са савешћу васпитача, која се показује у његову одобрењу или прекору". Из довде реченога јасно је, шта је добро а шта није у учењу Спенсерову. Свакојако он јако потцењује вредност моралном васшттању, кад га своди на просту методу природних реакција. Шта више он га тако изједначује са васпитањем. — Сем тога друга му је незгодна страна, што одриче родитељима право да васнитавају своју децу, упућујући их на природу. Међу тим ко ће оцу оспорити право да васпита свога сина према идеалу, какав се њему свиди? То је право врло природно, то је закон и он има право да свога сина васпита онако, како он налази за добро. Из овога баш права истиче и право нацијс, да нл основу искуства прошлости, потреба садашњости и захтева будућности ствара ндеал, по коме треба васпитавати омладину, да се стара о предаји омладини онога наслеђа, које је од предака добивено, оних научних. уметничких и литерарних тековина, које су нацију стале толико труда у току историског јој развића. (( Непрекидност националних традиција — вели Херберт јесте истинита ногодба напретка, непресушни извор просвећенога и плодотворнога патриотизма. А међу тим та непрекидност, наша свеза са славном прошлошћу, може