Prosvetni glasnik

742

НАУКА П НАСТАКА

бити нарушена, ако друштвено васпитање буде остављено приватној иницијативи са њеним ниско-утилитарним цељима и уским иогледима. Једино средство да се избегиу колебања и погрешке, што их починише наши нретходници, састоји се у томе да их изучимо. Никакав напредак неће нам бити могућан ако се не будемо користили искуством прошлости.® Али најважнија замерка, која се с иравом може учинити педагошким начелима Спенсеровим, у томе је што се из њих не може извести ирави смисао и смер моралнога васиитања. Ако је човек тако савршен, да се његовим моралним особинама нема шта додавати; ако нам природа пружа сва средства за морално усавршавање човеково — онда се с правом може запитати Спенсер: шта је по њему задатак моралног васпитања и чему оно води? Ако је тако како Спенсер мисли да је, не би ли зар боље било и не предузимати ништа у овом погледу, него оставити природи да чини своје ? Из свега његовог учења излази, да је морално васпитање непотребно, и пре би се могло очекивати да Спенсер , давши превагу умном васпитању, не ће ни говорити о моралном. Изгледа да су доследније себи оне присталице позитивно философијо и еволуционистичке теорије, који са свим одричу важност и потребу моралнога васпитања. Они бар не поричу себе. ну, да и не говоримо о њима; одричући сваку важност моралном васпитању у школовању, они, разуме се, нису ни могли много користити питању , које је предмет овој расправи. Ваљало је поменути да има и таквих присталица позитивне педагогије и ми смо то и учинили — више шта о њима се не би ни имало казати. На реду је да се мало упознамо са радом и погледима оних, који су довде поменута начела позитивне ФилосоФије прихватили и даље развијали. Међу овима је најинтереснији — не ћемо да кажемо и најнаучнији рад познатога рускога романсијера, гроФа Л. Толстоја, који се, као што је иознато, раније доста занимао овим питањима. Н>егов је рад од нарочитога интереса баш за то, што се није само ограничавао на писмену одбрану и борбу за ова начела, него је кушао да их и на делу остварује. Као Спенсер тако и Толстој више цени образовање,

| интелектуално васпитање, него ли васпитање морално. Говорећи у своме чланку «Образовање и васпитање" о фазлици између ова два појма Толстој је овако одређује: «Васпитање је принудни, насилни утицај једнога лица на друго са јасном намером. да се образује такав човек, какав се нама види добар; образовање је, на против , слободни одношај међу људима, основан на потреби, да један прима а други даје знања, која је већ стекао. Настава, 1Јп1;егпсћ1;, средство је и образовању и васпитању. Разлика је између васпитања и образовања само у насиљу, на које се с неким нравом наслања васнитавање. Васггигање је насилно образовање ; образовање је слободно."') Овим је иогледима очигледан извор. Према ономе што смо раније говорили, сваки може увидети, да је Русо био од пресуднога утицаја на педагошке погледе гроФа "^олстоја, те му неће бити непознато, како је Толстој могао доћи до закључка, да је васпитање тежња ка моралном деспотизму , а тај је закључак , иојмљиво је, потиуна негација моралнога васпитања. Да то још очигледније докажемо , пустићемо гр. Толстоја нека сам говори : «Осећања правде, лепоте и добра независна су од ступња развића. Лепота, правда и добро јесу појмови, који ноказују само хармонију одношаја у погледу правде, лепоте и добра. Васпитивајући, образујући, развијајући или како хоћете утичући на дете, дужни смо имати и имамо несвесно један циљ — иостићи највише хармоније у погледу истине, добра и лепоте. Кад време не би протицало, кад дете не би живело и развијало све стране свога духа, ми бисмо ту хармонију могли красно достићи, додајући где нам се види што недовољно и одузимајући где нам се што учини сувишно. Али дете живи; свака страна његова бића тежи развићу, претичући у томе једна другу, и у већини случајева ми тај гхокрет, то развиће свих страна његова бића узимамо за циљ, номажемо само развићу, а не хармонији развића. Овде се баш крије вечита погрешка свих педагошких теорија. Ми гледамо свој идеал у напред, а он је међутим иозади нас. Неоиходно развиће човеково ') ГроФ Д. Н. Тодстој, Сочинеша, IV, стр. 114.