Prosvetni glasnik

ВЛСГШТАН.Е или дпсдштлипл 745

цијама, истисла и заменила свако морално васпитање. Школа не треба, по Толстоју, да се меша у дело васпитања; она нема ни права да кажњава и награђује ; најбоља полиција и администрација у школи састоји се у томе. да се ученицима остави потпуна слобода, да се уче и понашају међу собом како им се хоће'). Све што смо износили , говорећи о Спенсеру, противу ове методе, вреди и за Толстоја; система је једна и иста. „Анархијска система вели Гијо, може се завести у школи, којом управља Толстој ; али се никако не може узети као правило. Ми ни мало не верујемо у то, да је и Христос тамо, где су 1 — 3 малишана. Врло често се тамо јавља место Христа зао дух, дух првобитнога варварства. Ну , осим тога, школа треба да служи као припрема за друштвени живот, за живот организовани и легални, какав је у сувременим државама. А анархијска јаснопољска школа може спремати чланове само за оно друштво, о коме сања велики мислилац — коме неће бити ни судија, ни затвора, ни војске, ни закона. Не треба децу учити, да је једини закон на свету рођено им задовољство, ограничено задовољством ближњих; да живети значи забављати се ; да учити и радити човек може, само кад му се хоће, а када му се неће, није ни потребно. Са таквом системом се не може образовати ни војник ни грађанин. Из школских онита Толстојевих може се, завршује Гијо, извести само овај закључак: — дисциплина је у школи потребна, али не треба да је строго Формална; увек јој треба гтретпостављати морални утицај наставника, где год је он сам довољан. в1 ). * * * По свему, што смо довде изнели, пратећи развој питања о васпитању, види се, да се још није дошло до једне сталне, одређене, на науци засноване системе, али је бар несумњив пут, који нас њојзи води. Тај нам пут указују нанреци, до којих је наука дошла у наше дане. Колико се данас још по њему може сагледати, ми нисмо тако далеко од правилнога схватања основних начела, којима треба да се руководи 1 ) Гра® Д. Толстој, Смчинеши IV, стр. 238—239, 241 -242, 245-246, 252-254. 2 ) Оиуаи, ор. сћ., стр. 204—205 (русвн иревод). цросзетни гдасник 1892.

разумно васпитање, иа да задовољи и захтеве научне и потребе друштвене; ове се последње нарочито не смеју губити из вида, јер му оне одређују прави задатак и идеал, коме треба да тежи; данас се већ почело сазнавати, да васпитање није и не треба да је само индивидуалнога, него и социјалнога карактера. Ну. о овоме на завршетку; а оад да видимо, чему је водило умно васпитање коме се, као што видесмо, давала и дајс већа, управо главна, важност у школском образовању, и на које су тако много полагали и ранији и познији педагози. У досадашњем своме излагању ми смо имали доста пута прилике, да се додирујемо овога погрешнога схваћања значаја, што га може и треба да има умно васпитање у школском образовању, и да показујемо штетне последице, којима је оно повело. Кад се има на уму оно опште одушевљење, којим су били захваћени духови у прошлом и почетку нашега века, није ни мало чудно и необјашњиво, што се толика важност полагала на умно васпитање, да је Хелвеције, на пример, могао и мислити и тврдити, како је умно васпитање у стању учинити све. Тако се исто може лако наћи објашњење, што и данас није мали број људи. који се овога мишљења држе. Крајности се додирују, вели се, и у тој је истини опет објашњење, што се данас није теишо сусрести са мишљењима људи, који поричу васпитању и умном и моралном моћ, да може ишта учинити на супрот наслеђу, чијим су законима подложена сва бића, па и човек. Пре него што пређемо на ову другу крајност, да се задржимо мало на оној првој, која је много полагала на свемоћ образовања. Далеко је од нас намера доказивати, да је оно по себи штетно; ми хоћемо само да нокажемо, како оно, једнострано схваћено, може бити штетно, како је погрешно издвајати умно образовање од васпитања моралнога и тежити поглавито развићу умном, на штету других облика, у којима се изјављује човеков унутрашњи духовни живот. Судска је статистика у почетку нашега века показивала, да је на 100 преступника било њих 39, који су добили неко образовање, а 61 који нису ништа учили. Овај проценат био је у оно време довољан, 96