Prosvetni glasnik

746

да се наведе у потврду мишљењу, како је незнање главни узрок преступа. и да се из њега изведе закључак, како је, на против, знање и ширење његово у масу. најсигурнији лек противу овога друштвенога недуга. Данашња статистика, међу тим, говори са свим другчије: на сто преступника показује нам 70 преступника, који су добили какво било образовање, а 30 њих који нису учили ништа. Ако ће се судити о појавама друштвеним само на основу ццфара, не тражећи им везу са материјалним погодбама друштвенога и индивидуалнога живота, изишло би, да је баш знање извор преступима, а то се никако не може усвојити. Да ово измире, неки су тврдили. да је само више образовање кадро човека толико умно развити, да он постане неприсгупан преступним замишљајима. Међутим ни ово се тврђење не може одржати пред логиком циФара, које другчије говоре. Пре 50 годпна, по статистичким подацима било је међу преступницима само 2 °ј 0 људи са вишим образовањем, а данас их је 4° 0 . ЦиФрама се, дакле, никако не може оправдати значат какав се даје умноме образо- ј вању; шта више, баш су ове циФре подсетиле на Сократа, који је тврдио, да је знање нож са две оштрице, опасан у ру- ; кама људи морално и естетички неваснитаних, и није могао појмити, да може бити умнога образовања без васпитања моралнога и естетичкога. И данас је, доиста, много педагога, који анатемишу умно образовање а уздижу морално васпитање. А и то је, по нашем мишљењу, погрешно. О по]авама које су ресултаг школскога образовања не може се судити само по циФрама, ; не обзирући се при том на материјалне погодбе друштвенога живота, у коме школа врши само једну Функцију. Не треба никад сметати с ума истину, да је у друштву, у материјалним погодбама, које му одређују нравац развићу, извор успесима или неуспесима свих установа, које у њему врше какву било Функцију. Ако погодбе у живо >у нису пријатне за развиће карактера и моралности, школин ће утецај, ма како она била заснована, бити слаб, јер он никад и не може бити једнак утецају живота и друштва Ми смо ово мишљење развијали и доказивали у своме чланку „питање о умном пролетаријату®, те се и не мислимо

на њему дуже задржавати. Овде смо га истакли само ради правилнијега схваћања целога питања и погодаба, од којих оно зависи, ни мало, разуме се, не одричући важносг мишљењу да је умно образовање само по ссби немоћно да створи људе моралнима. „Сувишак интелектуалнога образовања, вели Гијо, не само што не чини људе моралнима, и за друштвени живот погоднима, него их још одвлачи од друштва. Знање јако развија самољубље, а иреко мере самољубив човек ретко може у друштву освојити себи ноложај, за који сам мисли да је достојан ; а кад то не може, постаје песимиста, мрзи цео свет и крив му је онда за тај неуспех садашњи друштвени строј. Ако је он уз то још слаб п изнурен, стрпа се у ред људи, који су истина због недостатка енергије послушни, али опет зато готови устати иротиву друштвенога реда, чим се нађу и иојаве енергичне вође." Ј ) А Фридрих III писао је у почетку своје кратке владе, између осталога, кнезу Бизмарку: «Ја мислим да је школско питање у тесној свези са пигањима социјалним. Више образовање треба да је доступније ширем кругу, али се опет треба чувати, да нам полутанство не зада већих невоља, да нам не створи људе, чије се претенсије не би могле задовољити економским силама земаљским. Треба избегавати све веће растење образовања на штету васпитања." Већ и сама та околност, што се прецењује важност умнога образовања, доказује, да задатак образовања није правилно схваћен Из ове неправилности одмах истичу и друге штетне последице и по ученике и по друштво, у којем их они после распростиру. Где се вигае цени умно развиће а занемарује морално васпитање, ту се већ јасно види, да се нема правилно и одређено мишљење о особинама и различним обдицима духовне радљивости људске, који један на други узајамно утичу, потпомажући тако целокупан развитак духовни, и истичу духовно јединство као чињеницу, коју педагози не смеју превиђати. Развијати једну страну или један облик духовне радљивости, значи, ићи па уштрб осталима, а међутим се зна и признаје, да васпитањем треба утицати на све њих у Ј ) Гијо, ор. сН., стр. 188.