Prosvetni glasnik

744

ВАУКА И НАСТАВА

гомила ученпка, полегли један иреко другога, а из гомиле се чују узвици и смеј. — „Задавићете ме! и — „Оотапи ме, што ми чупаш косу!" — чује се глас онога, што лежи на дну гомиле. - - «Петре Михајловићу, заповедите им да ме оставе!" — (( Здраво ; Петре Михаиловићу ! и вичу деца, не прекидајући игру. Учитељ иде право к орману и почиње раздавати књиге онима. који су пошли за њим. Гомила се мало по мало умањује. Који су одоцнели, видећи кгБиге у рукама својих другова, иритрчавају орману вичући: „Амени?".. „Амени?". . — Дајте ми јучерашњу књигу!... )) — «А мени дајте Каљцова!" п т. д. А ако се деси да се двоје забораве у игри и још се ваљају по натосу, противу њих се диже цео разред, сви другови, који су се већ разместили по клупама: «Шта сте се ви ту узјогунили? Ниниа се због вас не чује!... доста! }) И ови се, разуме се, покоравају, онако прашњави, прилазе да узму књиге, па после седну где било, лупајући неко време ногама због тога, што се још нису потпуно стишали. Битка је престала, и у разреду настаје учење. Малишан, који је мало час вукао Мишку за косу, тако исто сад чита Каљцова, зубе стиснуо, очи му светле и ништа не види около себе осим књиге. Сад би требало толико исто муке да се откине од читања, колико је мало час требало да се откине од борбе. Они седају где је коме угодно : на патосу, прозору, степеницама, за столом и т. д. Случајно је некако запала у собу и једна велика наслоњача, на коју би сви ради били да седну. Чим једном падне на памег да седне у наслоњачу, други већ то, рекао би, по изгледу позна, па и он појури, те се обоје сударе и отимају. Који иобеди и облада наслоњачом завали се у њу и чита, као и сви, сав удубљен у свој посао. Никад нисам приметио, да се они штипају, да шаиућу, да се смеју из потаје и да се туже један на другога учигељу. А кад се почне жалити по који ученик, који је дошао из друге школе, говоре му: па шта, ти се зар и сам не штипаш? По речима Толстојевим никакво насиље није у стању учинити што од њих. Што јаче виче учитељ, то јаче вичу и ученици; његова их вика само раздражује. Потребно је на други какав начин привући њихову

пажњу и тада се они мало по мало почну умириватн. Али у већини случајева потребно је ћутати, не збуњујући се тиме, што неред, расте и вика постаје све јача. (( Треба само мало почекати, па ће се они сами умирити и биће ред бољи и постојанији него ли онај што би га могао учитељ створити на силу. У вече је у опште мање ларме, боја, а више покорности и поверења према учитељу. Особито је приметна у то доба мржња ирема математици и анализи, и воља за певање, читање а нарочито за приче. «Што све математику и писање, боље је причати што .... о земљи или из историје, а ми ћемо слушати" — чују се гласови ученички. Уђите у вече у школу, нећете на прозору видети светлосги, нити ћете чути какав шум; само наслагани снег на степеницама, једва чујно шаптање за вратима и какав малиша, који се шета но врху степеница, показују да је школа иуна. Ако кроз полумрак прођете кроз разред и загледате у лице каквог малише, за скамлијом, видећете га, да седи мирно, од пажње му чело намрштено, сав удубљен слуша што учитељ прича и по десеги пут одбацује са рамена руку свога друга, који се на њ наслонио. Поголицајте га за врат, он се неће ни насменути, сагнуће главу, као да тера муху, па ће се оиет сав предати занимљивом и поетском иричању о томе, како се црквена завеса поцепала и мрак обавио земљу — њему ]е и страшно и прпјатно. А чим учитељ сврши причање, сви скачу са својих места, гурајући се ка учитељу, надвикују један другога и старају се да понове све шго су запамтили. Диже се страшна ларма и учитељ једва може да гграти шта све који прича." По неки нут опет кад су уморни, или у очи празника, кад се код куће спремају колачи, по два три малишана, после трећега часа, дижу се, трче у собу и траже капе. «Куда ви?» — ( ( Кући. и — А предавање ? сад настаје певање!" —- «Г1а деца говоре да пдемо кући! м одговара овај и бежи кућн. — «А ко говори?" — «Хајдмо, децо! в — „Куда", пита изненађени учитељ, „останите!" Али га нико не слуша, мало по мало сви се удаљују, и учитељ остаје сам. в Ето каква је на делу школа, какву би хтели педагози — иозитивисте, у којој је дисциплина, заснована на природним реак-