Prosvetni glasnik

ГРЧКА

ДРАМА

753

оно далеко потомство, коЈе ће ионављати речи свог великог деде п и Зевс Ке умрети". Реч је смела, и она нам лепо допуњује карактер тога Титана, који је хтео бранпти ирава човечје воље против љубоморе богова. Али побожни Есхнл није се ту зауставио, оп је веровао у моћ Судбине, и у исто време у моћ Зевса. Океаниде, које се налазе код заробљеника, труде се, да стишају његов жестоки гњев и дазапуше уста, која су изговорила те пророчанске претње: ,Мудраци, веле му оне, обожаиају Немезу и боје се је"; а неколико стихова пре он сам каже: „Никад неће човечија памет пореметити хармоначни ред, које је божанство утврдило." И тако Зевс, тај завидљиви и жестоки тиранин, како га представља Есхил у , Оковачом Прометеју' , постаје у „ Ослобођеном ПрометеЈу " благи бог, којн прашта: свет опет долазн под добру управу бога спаситеља Хвгч вшггјд; и тако песник нзмирује две противне мнсли, у којима је Грчка живела: моралну слободу са царством судбине, иротив које се не да војевати. Орестија, највеће грчко дело после Илијаде, има други карактер. То је најтрагичнија трплогија грчког позорпшта: нрн једном иризору орило се цело позорпште од пљескања, а жене су падале у несвест. Она је и најморалнија, јер дивно излаже науку испаштања т. ј. откупљење греха или нехотичне кривице, услед чега се иравда задовољава. Делови ове трилогије зову се: Агамемнон, Хоефоуи и Еумениде. Агамемнон се појављује само у једној сцени, али ои је ипак средиште, око кога се све окреће. Песник га сматра за великог владара, којп је имао две велике погрешке: што је због њега погинуо толики свег код Троје, и што није штедео ни своју рођену кћер ИФИгениЈу, да би себп обезбедио победу. Његова жена Клитемнестра одобрава све његове намере и пусте жеље, како би га удаљила од куће. Кад се враћа убије га, да би могла слободно живети са својим љубавником. Трагично дејство налази се најпре у контрасту, који се истиче између спољњег сјаја у Атрићевој кући и унутрашње трулежи. Хор то све види и не нада се добру. Тако спрема песник публику за други део Хоефоре, у коме Орест убија мајку и њеног љубавника, да осветп оца. Хор узвикује : ,Три нјт је бург беснела над овом кућом.... кад ће једном Ате зауставити евоју освету." Ериније (богиње осветнице) излазе из подземног света, да муче Ореста. Он трчи код питијског Апола, који му је био наредио, да изврши тај злочин, те га молп за помсћ. Еринпје нису овде символ гриже савести, већ оне нредстављају страхоту убнјства просветви гдасник 1892.

матере, као дело против природе. У трећем делу, Еуменидама, видимо, како делФиски бог Аполон, љубитељ правичности, и партенонска девица, која провиди праве узроке људских дела, разоружавају Ату, кобну богињу несреће. Орест по упуству Апола иде у Атину у пратњи Хермеса. Клитемнестра се јавља из подземног света, бледа, с ранама на прсима и зове Ериније, да муче Ореета, али Аполон их растерује. Орест излази пред суд као злочинац једног праведног дела; Аполон га брани пред судом. Судије се поделе у мишљењу: половина гласа да је крив, а половина, да је прав, а Атина као председница својим гласом одлучује, да је прав. Ериније се буне, вичу, да је иравда порушена; алп није, већ је само човечански закон заменио стари закон линча и морална наука испаштања греха патњом н молитвом, заменила је гањање Судбине. Црекинут је ланац, који везиваше недело за недело, поништено је наследство греха, суд богова замењен је људским, или иеумитна правда правичношћу. Морал је одвојен од религије, јавља се савест, и разум ће на скоро наћп правила, но којима ће се управљати, те неће зависити од духовне догматике плн интереса свештеника. Ериније се непрестано љуте и вичу: „Ах! ви, нова божанства, не поштујете више старе богиње п старе божанствене законе", и једнако нрете атинском народу. Али Атина их умирује, обећава им да ће добити у Атици храм, свечаностп и обред каквог нигде нема. Ериније (Еумениде) заведене тим обећањима, преображавају се; постају добродетељне богиње и пристају, да узму Атину под своју заштиту. У место проклетства настаје благосиљање, оне желе Атињанима победу: „Нек се с њима заједно удруже и земља и море, небо и ветрови; нек сунце шиље своје добротворне зраке на њихова поља плодна воћем и стоком; нек никад не дува заражен ваздух илп ветар Неслоге, нек су њенп грађани увек задахнути једнп према другима узајамном љубављу, а протнв непријатеља једнодушном мржњом." Затим се креће литија, и води Еумениде у подземни храм, који им је Атииа спремила. Запале се свете буктиње; свештеници вуку жртве, које ће се принети, а Атина иде на челу ове божанствене литиЈе; за њом долазе други свештеници, чувари храмова, старцп из Ареопага са зеленим гранчицама у руци, матроне у дугим хаљинама од пурпура и девојке. Ову литију ирати песма, последњи што излазе са иозорнице певају непрестано „Појмо, појмо химну".... Грађани долазе из позоришта нуни племенитих осећаја, које је песник умео у њима иобудпти. У ,Хикетидама", износп Есхил стари леии »7