Prosvetni glasnik

754

обмчај гостопримства, који је код Грка био нека религиозна дужност; у исто време, у тој трагедији опомињу се Аргивди, да остану верни савезници Атпне, а прети се Персијандима у Египту, да ће Кимон на њих ударптп. У овој трагедији хор игра главну улогу, он представља Хикетиде или Данајиде, кћери египатског краља Данаја, које беже у Аргос од наеиља својих мужева и моле за гостопримство. Садржива нема великог драматпчног значаја, н како Зелкер каже (стр. 890), то је средњи део неке трилогкје. У , Седморици аротив Тиве ", стари су се дивили ратоборном духу песниковом; ту се Етеокло показује као одважнп п смишљени јунак, који надвлађује све опасиости. Тиву су напали седам вођа. Етеокло шаље против свакога од њпх по једног свог верног, а сам иде протмв свог брата Полипејка. Хор га од тога одвраћа, бојећи се, да брат брата не убије. Али је проклество очево на њпх пало, оно је узрок целом јаду, који је Тиву снашао. У то стиже глас, да је град спасен, јер су оба брата пала у двобоју. Сестре њине Антмгона и Измена кукају са хором, који се при крају подели на две стране: једми су на страни Антигоне, која хоће да сахрамп свог брата, а другп су против ње. У „ Персијанцима " дивимо се Есхилу, који је знао тако лепо изнети љубав према отачаству. Ова се трагедија представљала осам година после битке код Салампне. Атињани впдеше онда на свом позорншту Атосу, ту горду краљпцу, која тражаше од Дарпја сиартанских, атпнсвих н аргивских жена да је дворе. Док њен син Ксерксес пде да доведе те ропкиње, опа, не знајући дуго ништа о њему, немпрно прмча хору, старцима персмјским, како је вмдела на сну грозног крагуја, где је напао на персијског орла и растргао га. Хор, којн је већ дознао за пропаст Ксерксову, одговара јој, да се сан обистинио: „Цела Азија кука лмшена народа, Ксерксес је на жалост све одвео! Ксерксес је све изгубио! Код разнпх народа нема више поелушмости, неће да дају данак, неће да падају у прашину пред његовим величанством; језик људи је слободап, као и њмхове мисли." Ове несннкове речи говораху елушаоцима, да су иобедом Грка победпле још две ствари, које они нсто тако воле као своју слободу: република је потисла нсточно царство, а слобода духа ропство.. Најпосле излази на позорпмцу Ксерксес сав у дроњцима, на лиду му се огледа очајање, а Грди уживају видећи понижена великог краља, који кука заједно с хором: Ксерксес. — Плачите. Хор. — Наше су очи пуне суза.

Ксерксес. — Одговарајте па моју кукњаву вашом кукњавом. Хор. — Јаох! Јаох! Ксерксес. — Нека град буде нун уздисаја. Хор. — Јецања и немрекидног јецања. Ксерксес. — Јаох! наша је Флота пропала. Хор. — Ја ћу те пратпти жалосмим кукањем. Затим одлазе с позорпмце јаучући, а Атињани бурно плескају, сећајућп се ове драме, коју су сами вре кратког времена одпгралм на саламинскпм валовима. Переијанци су билп саставни део трилогије, од које су се друга два дела пзгубила. Држи се, да је први део садржавао војпу Аргонаута због златног руна, а трећи део нораз Кар-|агињана у рату нротмв сицилијанских Грка. Трилогија садржаваше дакле победу Јелинисма над азијатским и аф])иканскмм варварством, те можемо п замислмтм, како су се у Атппи и Сиракузи Грци заносили, кад пм песппк прпказиваше „Азпју, која пада на колена пред дорскпм мачем." Кад су се на позорници представљали таки призори, није чудо, што је позориште постало школа, где су се васпитавали Кимонови и Перпклови војници, оми, за које Тукидид говори, да, јачину тврђаве не чине њени бедеми, већ људи. Али је побожни песипк, уздижући славу свога народа, гледао да му докаже, како је над троФејима рата за независност и божји иравда, која је гурнула у мропаст срећу великог краља: иосле химне иобеде и морална лекција. Из ово неколико драма, које су нам остале од Есхила, видимо, да ои верује у судбину али и у Правду. „Људи, каже он, гордо, говоре, да велика срећа мзазивље неизбежно велику несрећу. Ја друкчнје мислим; срећа у кући праведника рађа само срећу, а недело друго педело." Затим објашњава, како се тече срећа умереношћу у жељама, у ср^ћи м поносу. „Иаметан човек, вели он, уме себи ускратитп један део добра, да би сачувао остало; он спасава кућу, која би се била стропоштала под теретом несрећа." Оваких моралних мисли има у свим Есхиловим делима. Алп он хоће, да Је врлмна активнија. Ериноје кажу тако на једном месту: „Поштуј твоје родитеље; не газп безбожном ногом олтар правде и спреми госту, који ти стиже под кров, леп пријам." На другом месту пише „Има једио око, које вмдп свако зло што учиниш. 9 То су библијска пачела. Како су и сами Грца високо ценили Есхила због његовпх моралних и политпчких поука, видимо из АристоФапове комедије Жабе , у којој износи препирку између Еурипида и Есхила у подземном