Prosvetni glasnik

756

НАУКА И НАСТАВА »

ника овај натнис: „Виј се бршљане мирно на гробу СоФокла, заоопи га својим зеденим лишћем. Нек ту дође п ружа да никне; и лоза нек увије своје огранке, да ода почаст песнику мудрнх и милозвучних мисли, које су му улиле Музе и Градије." Из дела, која су нам од њега преостала, рекло би се, да су Есхил и Софокло поделили међу собом најзкалосније грчке легенде: један пева драме Аргоса и породице Атрића; други трагедије Тиве и Лабдакове куће. Али међу њима има разлике. Софокло је, истина, био побожан, тако, да га неки његов бпограФ називаше & ео џ> 11 о д (пријатељ богова) и вероваше, да су му богови открпвали тајне. Али он ипак даје у својим драмама мање места божанству а више човзчанству, те услед тога, постао је мањи размак између слушалаца и лица трагедије. Он је увео и трећег представљача, што је дало песнику више слободе а радњп више живости и полета ; али, премда је повисио број хореута од 12 до 15, сузио је ипак улогу хора, као и лпрски карактер, који су му његовп претходници били дали, с тога, што је хтео, да концентрује сву пажњу на развитак карактера. Најпосле Есхил прави једну трагедију од три комада (трилогија), док их Софокло одваја. Нема ништа у његовим делима, што би нас подсећало на Орестију, где се износи трагична историја целе једне расе, чије непрекидне несреће уливају публици побожан страх. Али оба песника обрађују исто питање о впшњој нравди и обојица завршују своје драме узносећи жртве Судбине. Је ли Едит био праведно кажњен због злочинстава, која је у незнању иочинио; јер допста није знао, да бранећи свој живот од непозната човека, убија свог оца, да постајући муж Јокасте узима за жену своју мајку, да је најпосле, у исто време, и отац и брат своје деце? Ово дубоко философско питање, претресано је у сва времена; слушаоци у Дионисијевом позоришту претресали су га исто, као што су га претресали доцније велики умови векова Лава X., Л.уја XIV. и Фридриха Великог, а атински песници су га решавади у човечанском смислу, уздигавши савест и њена права над овим гадним делом и казном, коју за собом вуче. Какав ли је био дакле тај латински народ, који се могао позивати на оваке ФилосоФске представе? Још има једна разлика између Софокла и Есхила. — Софокло у Краљу Едииу приказује љубав, ма да је не сме још истицати, и даје женама улогу, коју им Есхил није давао. Јунаке су довољно опевале епске несме и Пиндарова лира. Према овима истиче Софокло своју Антигону, која пм је једнака у храбрости, а надмашује их самопрегоревањем.

Од 130 комада којеје Софокло написао, остало нам је 156 одломака и 7 читавих трагедија, од којих две: Ајакс и Трахиније имају важности само за књижевнике. Гњев славног грчког јунакл Ајакса, који не може да преживи срамоту, што га је Одисеј у двобоју надјачао, већ сиђе с ума и у бесиилу се убнје, као и трагнчна смрт Хераклова, коју му је Дејанира из љубоморства спремила, били су често предмет појезије; обе су трагедије лепо написане, појезија је дивна и страшна, али немају важности за историју Грка. Изнећемо из њих неке поједине стихове, из којих се види, како је Софокло описивао људсае страсти. Кад Ајакс види жалосна дејства свога гњева, стиди се своје забдуде ; и он, који се дотле није бојао ни грома, иризнаје, да се треба покоравати боговима и краљевима: „Зима пуна снега измиче испред лета, које носи плодове. Ноћна звезда ишчезава, кад Зора на белим коњма враћа дан н тихи поветарац утншава узбуркано море. Зашто би се дакле и ми устезали, да се понизимо пред јачим." Овпм речима песник учи народ, да се покорава установљеним законима. Ајакс опет побесни и хоће да се убије Хекторовим мачем; ни слатке речи његове жене Текмесе, не могу га одвратити од те намере: ,0 краљу, каже му она, смилуј се на твог сина! У каквој лп ћеш нас беди оставитн, ако умреш! Па помисли на ме; човек не сме нпкад заборавити на оно, што му је било мнло." Трахиније садрже смрт и апотеозу Херакла. Најважнпја је у њој улога Дејанире, узор жене, која се показује милостива према ропкињама и онда кад међу њима наиђе на сунарницу. Она се у својој љубомори не љути на Јолу, већ криви Љубав: „Љубав царује и над боговпма; она је и мене укротила; па зашто да не укроти и другу жену? Ја бих била глупа, кад бих кривила мужа, што је допао те болести, или ову жену, која ми није нишга зла учинила. Ја је дубоко сажаљујем видећи, да ју је њена лепота уиропастила". Али ови лепи стихови нпсу довољни, да дигну цену овој трагедији, која пма доста мана, тако, да се чак п сумња у њену аутентпчносг. Софоклова Електра заостаје за Едиповом у разумевању личности, али је лепша у стилу. Ова друга Електра има сувише мушки карактер; она отимље Оресту оно, што би требало да буде његово, и то услед њене жестоке мржње према матерп. Орест не сме да куне мајку н ако јој не опрашта; а она је мрзи, презире и хтела би да је убије. Према томе СоФоклова је Електра трагичнија; било би боље, да није баш толико. „Кривиш ме, каже она Клитемпестрп, што сам одгајила Ореста,