Prosvetni glasnik

драма

757

да ти отме жнвот, да сам бпла само јача, не бпх чекада, док он то учпни." Кад Орест убија мајку: „Удрн, виче му она, удрн још једаред"; а кад ђипи с мачем на Егиста довпкује му: „Скрши с вим брзо и баци га псима, да му они буду гробница". Овде је слаткп песпнк малко претерао. А сад пређимо на права узор-дела. Филоктета и Едииа на Колону, ипсао је песннк у дубокој старостп и тим доказао, да на њ пису утицале године, и да је до краја свога живота одржао бпстрину ума, благоет стнла п обилатост у мислима, због чега је и прозван агинска чела. Из једне мале нриче,изводи ои такву драму, која нас потреса до дубпне душе. То је Филоктет, просто али дирљиво дело. Три су лица довољна за ову трагедију, али у њој су две идеје, које су увек слушаоцима пред очима: једна патриотска, крајња потреба, да се једном сврши с тим десетогодпшњим ратом, на тај начин, да се Троја преда Грцима; друга религиозна, дужност покоравати се вољи богова. Ево му садржине: пророчанство каза, да ће се Троја отети једпно Херакловпм стрелама ; Грци натераше Одисеја, да их отме Филоктету, код кога се оне налазе. Филоктет кажњен због неког кривоклетства лежаше од иеизлечиве ране на неком пустом острву, напуштен од свакога због смрада, што му долазаше од ране. Лукави нтачки краљ оправдава добро мишљење, које о њему Грцн имађаху; он лаже и вара без стида, као и његов народ, којн је од Хермеса направпо бога лажи и сматрао вешту иревару, као какво храбро дело. Њему придружише Грцн Темистокловог и Л.исандровог ирадеда, Ахпловог сина Неоатолема, којп, I као оно ти јунак неће да се прими тога посла. „Знам ја, каже му Одисеј, да ти не волнш ни варљпве речи, ни варљива дела. Ади, мило је човеку, кад успе; после овога опет ћемо ми постати поштени." На то му Неоитодем одговара: »Лаертеов сине, не могу да сдушам савете, од којих се гнушам, да им следујем.... Воднм часно пропасти него срамно успети." Али најиосле попусти заведен славом, која му је обећапа и донесе у грчки табор отете Хераклове стреле. Но на скоро затим постпђен враћа их Филоктету, који нз мржње наспрам Атрпћа неће да напустп острво. Онда Херакле силази с неба н натерује свог старог друга, да нзврши пророчанство. Филоктет даје Ахидовом сину своје оружје, саветујући гасвако: „Чувај се Немезисе" т ј. не поноси се мвого ударцима, коЈе ћеш задати овим оружјем; боговц не воле прекомерну срећу. Две ствари чпне ову трагедију интересном:

противност Одисејевог и Неоптодемовог карактера, две разпе слике грчкога народа, и тужно стање Грка без оног оружја, од кога зависи њихов успех. Њихове модитве опомнњу иас на молитве Пријама пред Ахиловим коленима, а њихове моралне и физичне патње, које Софокдо тако лепо слика, изгледају пам човечннје и дпрљивије, него што су грандиозне и божанствене Прометејеве муке. Могло бп се на првн поглед помисдитп, да су Куаљ Едиа, Едии на Колону и Антигона тридогија као Есхнлова Оресгпја, јер се догађаји нижу и преплећу, али ове су трагедпје биле писаие и иредаављапе одвојене и у разно доба. Ево нм садржине : Едип живљаше у Тиви срећан и поштован, кад грозна куга као нека божја казна, наиђе на варош; она је, шта више, косида невине у место кршшх. Неки старн закон говораше, да је народ кажњен у место свог владаоца. Али и њега беда снађе. Глас о смрги његовог назови-оца изроди заидете, којима се открију његове нехоти ше кривице. Од јада ископа себп очи, одеие се у дроњке н стаде дутати ио свету, просећи, вођен од своје кћери Антигоне, док не умре бдизу Атине у Еуменидској шуми. Њ^гова два сина, препирући се око наследства, убнју у борби један другог. Њихов стриц Креон, поставши краљем, изда зановест, да се Полинејк, један од синова, као издајник отаџбине не сме сахрапити. Аитигона пркоси овој незаконитој одлуцн, н услед тога би закоиана жива. Заплст је нрост, ади каквпх ди је дивннх и страшних цризора уткао ту несннк! Софокло верује, да човек мора нспаштати свој грех натњом, што је у остадом н морално ; патња чпсти грехове, као што ватра гдача метаде и скида окадпну. Поред Едипа, кога судбина гонн од рођења, меће он своју кћер, која га побожно прати и водп до избављења. Поред Креона, којч крњп свети закои погреба, иоказује нам ои Антпгону, која се у име савестп иротпви свакој тиранијп, па долазпда ова од људи иди од богова, и од убијце свога оца, мужа своје мајке, бившег краља, сдепог старца, кога цео свет отискује од себе, од ведиког кривца, како људи кажу, ади од невине жртве, по вечној правди, чпнн несник славног мртваца и генија заштитника атинског града. Криљ Едиа је иајлепше дело Софоклово; пз њега би могли све навести, но биће довољпо да изнесемо моралнп карактер, којн песнпк ирпписује судбини, у што стари нису веровалн, те да тако покажемо напредак у идејама; за тим ћемо изнети људски рад, који се не огдеда више у ратпим дедима, него у онима мира, те на тај начин, у место