Prosvetni glasnik

760

наука и

настава >

долазн зло и које тај пдаженц кога они морају умолити, па да нађу крај својих зала." За општу историју позоришта могле би се, дакле, одредити две периоде: у првој су тајанствене или религиозне драме, а у другој човечија драма. Еурипид принада другој периоди; он је први почео писати модерие драме, износећи нанозорнииу под старим именима своје савременике са обичним свакидашњим страстнма. Карактеристично је у његовој трагедији то, што даје прво место женама и љубави: то је чвор свпју његових драма. Његова је Федра, жртва А®родите, прабаба свију оних, које Ерос мучп, дражн или узбуђује. Он је тако грдио жене па позорници, да су га прозвали женомрзац ((иОоукгод), а то с тога, да им се освети, јер су му његове две жене доста јада задале; али опет су за то, многе његове јунакиње остале су бесмртнп типовн пожртвовања и оданости. Тако Полнксена умире, да избегне ропство и увреде свога господара; Макарија гине на најславвији начпн, да ослободи Атину; Евадна неће да преживи свога мужа. а Алцеста умире, да спаее свога; Ифигеипја пристаје, да се принесе на жргву за Грчку. Испрва се плаши смртн и молн свога оца Агамемнона, да не прнстаје на захтеве Калхаса: „0 оче мој ! не знам ништа друго сем плакати; мећем ти нред ноге гранчину молилаца, и притискујем твоје ноге мојнм телом, које је моја мајка теби родила: не дај да умрем пре времена. Слатка је светлост сунца; пемој да шаљеш у подземне дубине прву, коју си тп ћерком назвао. Седећи покрај тебе ја те миловах и ти мене миловаше. Тадами говораше: „0 кћерн ! да ли ћу те кад вндети срећну у кући каквог моћпог мужа?" А ја, обесивши ти се о врат и гладећи ти браду, као што сад радим, одговарах: да ли ћу те моћи, слатки оче, кад остариш примптд у моју кућу, да те чувам п да се бринем о тебп, као што си ти мене чувао кад сам била дете ?" — Како су ови стнхони природни, дирљиви и лепи! — Али кад Ифигеннја дозна, да пророчиште тражп њену смрт; да би Грчка победнла, њена се душа узнесе, усхити, н она сама трчи према ножу свеппеника. „Та шта! хиљадама су се људи оружали, да освете отаџбину, па зар да им живот једне жене буде препона? Жртвујем се Грчкој. Принесите ме на жртву и ср\шите Прпјамов град. Његове ће развалине вечито спомињати моје име. То је моје венчање, то су моја деца, то је мој тршмф!" Кад човек прочита ове стпхове може опростити Еурипиду, што је написао, да је жена нејнесмотренлјп створ. Он поштује Софокла, али не симпатише Есхилу; то је појмљиво , и АрпстоФан ће га строго

казнити за ову неправду. Што се политике тиче, њу Еурипид искључује, сем неке кратке напомене о борби нзмеђу Сиарте и Атине. Али се види, да не воли ни Еупатрпде нп јавне беседнике, и да му управа у рукама светнне изгледа „грозан бич. а Као и Аристотело налази п он, да је памет код средње класе, и помињући често патриотизам износи у Јону првосвештеиика, који задовољан живи у тишини храма, заборављајући па дужности према отацбини. За њ је добар човек и онај, коме је цео свет отаџбина „као што орао има цео ваздушни простор за свој лет." 0 где си ти, јадпи маратонски војниче! Казали смо на једном месту, да је Еургшид употребљавао разиа средства, да јаче потресе слушаоце. Додаћемо још, да је он на тај циљ увео и дечје улоге: тако у Андромаси (ст. 724), излази на позорницу мали Молос, те га Пелеус издиже, да одреши везану матер ; у Троадима (ст. 735) улази мали Астианакс, кога Андромаха грли у својој превелнкој тузи (ст. 1118); доцније га износе па позорнпцу мртва на штиту. У пстој намери увео је он н пролог, који је служио за то, да се боље схвати ситуација драме. У том прологу излази јунак на позорницу, или какав бог, те пошто са представи публици, исприча јој у кратко, где се збива догађај, о коме ће драма прнчатп, што се до тада десило и што ће се још догодити. Осим тога изумео је Еурипид и Веиз ех тасМпа: на крају комада појавља се бог и завршава драму (Орест, Хиаолит, Ифигенија, Хикетиди, Андромаха, Јелена, Електра, Бахус) Многи су у томе налазнли мапу Еуриииду говорећи, да би он толико замрсио драму, да није знао, како да реши заплет, те би употребио каквог бога, који би га прекинуо као гордијски чвор (Бернхарди, Милер, Наук, Шлегел). Али по нашем мишљењу тај Ђет ех тасМпа уведен је више из уметничких разлога; сам песник доводи хотимично драму до великог заплета, да би била интереснија. Узмимо за пример једну трагедију, у коју улазп тај Оеиз ех тасћта и онда ћемо то најбоље појмити. Ифигенија на Тауриди је једна од таких трагедпја, која је, може бити.једна од најдепших његових драма, јер се нигде лепше но ту не износи племенитост и моралност характера. Тако је И фигенпја једна красна, певина девојка пуна љубави према богошш.1 и отаџбини, а Орест и Пилад типови узвишеаог приЈатељства. Призор у воме се њих двојцца нреппру, ко ће да погине, а ко да се спасе, пун је трагичности. — Ево садржине: «Орест и Пшад, два нријатеља, долазе у Тауриду, да отму кин богиње Атине. Ифигенија не знајући, дајојје Орест брат, ухвати га и хоће да га убије. Но у