Prosvetni glasnik

762

НАУКА И НАСТАВА 5

тек доциије, подстакнут по свој прилиди сјајним успехом Ахарнана, изађе сам са својом комедијом Коњаници. Слабо се још што зна из његовог приватног живота; умро је 380. г. пре Хр. Колико су год љегове комедије важне за оне, који се баве грчком књижевношћу, толико су корисне и за историчаре, јер се они могу из њих научити разним атинским обичајима. Али и једнима II другима морају при читању често поцрвенети образи од стида, јер ће у њима често наићи на ненријатности, од којих се душа гнуша, а никад на племените осећаје, који је уздижу. Комедија је у његовпм рукама била оружје, којпм је на све ударао : на богове, установе, философију , знапости, најваљаније војсковође, најречитпје беседнике, најпаметиије људе. Овом великом исмејачу преостало је још само, да исмеје себе самога. Неки би хтели, да је он био моралиста и друштвени реФорматор ; ми бисмо пре казали, да је он хтео, да насмеје публику. Нема сумње, његове су сатире нуне духа, живости, истине, појетских слика ; сем тога не да се норећн, да се Атина била искварила, народ бпо пун гордости и заборавио да буде паметан у унутрашњим пословима аразборит у спољним. »Напш су савезиицн, каже иесник, само робови, који окрећу жрвањ." У Атини су живела два народа: стари Атињани, међу којима је било неколико аристократа, слаби, да узму владу у руке, али ипак доста јаки, дапомогну, да се светина прнтегне; затим светина, коју су трговина и рат навукли у Пиреј. Ова гомцла људи немирних, завидљивих и гладних, хотијаше живети од ненријатељске пљачке, савезннчког данка н од глобе и забране имања богаташа. Овај други народ беше се стопио у скушптини у једну нартију са трећпм делом народа, који се састојао из голаћа и сиротиње и имађаше владу у рукама, они издаваху законе, уирављаху судовима без контроле. не зодећи рачуна о заслугама оних, које би изабрали за вође, те су с тога после Перикла спали па Клеона, а од Клеона па Хппербола; а сваки вешт говорник, који им је умео добро да ласка и да их лаже, постао би брзо важна личност. Ови демагози нису управљали светином, већ је светина њима диктовала, а они су јој у свему повлађивали. Одатле она неразумна решења, оно олако узимање најозбиљннх послова, народио благо сматрано све већма и већма као неко опште добро, које треба делитп грађанима под видом триобола, оно плаћање оштета, оне днјурне, трошковп око приређивања забава и свечаности. Све је то песннк умео лепо и живо да представи, а публнка се смејала, на и ми с њоме. Али у тој својој борби против новеАтине, песник

је по кад-када и претеривао, те је често пањкао свој народ, као што је пањкао Сократа и Перикла, Фидија и Еурипида, па и самог Клеона, који није увек заслужио, да га представља као препредењ \ка и неваљалца. Он се доиста није много љутно, и ако је једном био покушао, да га казни губитком грађанских права, на што је АристоФап изнео у комедији пред 20.000 сдушалаца, како је Клеон украо пет таланата и бно осуђен, да их врати, те га тиме утукао у појам. Да видимо из неколико одломака, на који начнн шиба АристоФан своје иепријатеље. — У Коњаницима представља народ у лицу старца Демоса, џандрљива човека, брбљавца ц наглува, кога улизице и шарлатаии вуку за нос. Он имадве слуге, Никијаса и Демостена и једног роба неваљалца, који се увукао у кућу п наиравио неред. „Овај кожар познавајући господареву нарав, улизује се око њега као пас, ласка му, милује га и увлачи га у своју мрежу од коже, говорећпму: „Демосу! доста си већ радио, судио си о једном послу, иди сад па се окунај, ноједи једно парче, прими триобол. Хоћеш да ти донесем вечеру?" Пак онда зграби оно што смо му мн зготовилп ц нонуди господара. Ту скоро у Пилосу био сам сиремно неке лакедемонске колаче; он им их измами лукавством и шеретлуком, па му их понудп у место мене, пазећи ненрестано, да нас удаљи од господара; не трпи да га ко другп служи, стоји неирестано пред столом с бнчем у руцн, удаљује беседнпке, прпча му оракуле и старцу су нуие уши нророчансгава. Кад га види заглупљена, користи се да изведе његове интрнге; онда нас окривљује, опада и ударци се бича оспу као киша на наша леђа." АристоФан је под робом разумевао Клеона и ни један песннк није био тако слободан као он. У место да га народ казни, што му тако мирно пљује у образ, он то прнма за шалу, па се смеје, шта више брани песника, који га тако зна насмејати, од љутње Клеона; и тако, док овај н даље пише ц грди га у својим делпма, дот .1е Клеон иде да гине за народ на АмФинољу Чујмо и овај дијалог пзмеђу Демостена и кобасичара, кога је оракул одредпо да управља Атином у место Клеона: Демостен. — Јесп ли тн из поштене куће? Кобасичар. — Нисам бога мп! ја сам из најгорег сталежа. Демостен. — Срећни човече! Како ти све то лепо иде у прнлог! Кобаеичар. — Али ја нисам ништа учно, знадем само нешто мало читати п то доста рђаво. Демостен, — Ах' та то би тц баш н шкодидо«