Prosvetni glasnik

ГРЧКА ДРАМА

765

резононање, нећу платити ин једне иаре дуга у који си ме увалио. Сии неће да пристане, те старац оде сам Сократу, и ту на кратко време научи не веровати више у богове. Сретне случајно сина и чује га, где се куне Зевсом: „гле, гле, Зг.вса ми олимаиског! чудне глупости! Ти дакле у твојим годннама верујеш уЗевса?" Фидипид (син) — Па шта има ту смешног ? — Ти си дете, кад верујеш у те старудије. — Дођи овамо ближе, да те поучим; казаћу ти нешто, па ћеш да будеш човек, али немој никоме да причаш! — Добро, шта је то ? — Ти си се сада клео ? — Јесам. — Видиш ли ти, шта то значи учити: нема Зевса, мој драги Фидипиде — А шта има онда? — Вихар влада; он је отерао Зевса. После ове пародије па нову науку, по којој је у место Зевсовог божанственог царства наступило царство физичких закона, песник износи на позорницу последице те науке. Фидинид се реши, да иде у школу код Сократа. Али се добри Стрепсијадес брзо покаје, што га је послао ; после кратког времена излази на позорницу, а за н>им трчи син, па га бије: „Хеј! јаох! хеј! суседи, рођаци, грађани, помозите ми! Хоће да ме убпје!— Јаох! глава! јаох! лице!.... — Несрећниче, ти бијеш свога оца! Фидипид. — Да, оца. — Чујте, признаје да ме бије. — Да богме. — Несрећниче! лопове ! оцеубицо ! — Понови те твоЈе грдње; кажи још хиљаду другнх, знаш ли, да ужнвам у томе? — Зликовче! — Ти ме обасипаш ружама. — Ти бијеш свога оца! — А ја ћу доказати, да имам право, што те бијем. — Безбожниче, зар може неко имати право, кад бије свога оца? — Доказаћу ти ја то, па ћеш се уверити. — Ја ћу се уверити ? — Неша ништа простије. Само каж,и које ћу од ова два резоновања да уиотребим. Еазали смо већ на једном месту, да је АристоФан често наиадао у својим делима Еурипида, па и остале његове такмаце; тако је за Теогниса говорио, да је човек од снега, чија појезија личи на тракијско иње; за Марсимоса, да врло рђаво

чинп, што допушта, да се његова дела иредстављају у пролеће, Јер им не подноси то годишње доба ; за Мелета, да он шаље своје драме Плутону, да их прегледају стари трагичари, „најиосле цела она гомила младих људц, који пишу хиљадама трагедија, гране су без сока, брбљавци, који цвркућу као ластавпце." Поштује Есхила па и СоФокла, само овом пребацује, шго је тврдица до крајности. Али Еурипид је онај, против кога је он наперио своја пецкања. Њега ради написао је две коледије. Жабе и Тезмофоријацузе. Жабе (428. г.) су један од најлепших његових комада, којп је добио прву награду. Ево му садржиие: Дионисије, бог заштитник драме, жалостан је, што после Софоклове и Еурииидове смрти нема више на позорници добрих трагедија,па се реши, да изведе опет Еурипида на свет. У путу кроз пакао нанђе на жабе (хор), а до њих на Есхила и Еурипида, који се преииру око ирвенства трагедије. ДионисиЈе им каза, да ће онога од њих извести собом иа свет, који однесе победу. Ту се пружала нрилика АристоФану, да искаже сроје мишљење о трагичарима, и он је са свим на страни Есхила, као што смо већ видели на једном месту. Оба трагичара метну на вагу своје стихове, да виде, који су тежи и бољи, и Есхилова страна нретегне. У Тезмофоријацузама (411. год.) нредставља Еуринида као женомрсца, ма да ,,е умео онако лепо насликати женско срце. — Жене, скупљене на светковини у част Дерере (ТезмоФорије), реше, да убију свога противиика. Он посла једног свог шурака, преобучена у женско одело, на тај скуп, да га брани. Жене га упознају и предаду нолицији. Еурипид поткупи нолицајца, те овај иусти шурака. АристоФан се није увек држао финог и пристојног начина у нисању, већ је често претеривао у исмевању дотле, да би постао неучтив. Тако је његова комедија Аизистрат нли женска буна, најпрљавија од свију. Има ипак између тога блата и по који леии хор, достојан Есхила. —=• 413. год. пре Хр. беше наново букнуо рат. Жене се завере, да пре мира неће никако долазитн у додир са мужевима, да их тиме казне. Ова борба нротив природе доводи до велпког низа смешннх и прљавих призора. При крају се измирују. Еад се сетимо ирљавих обреда. које је Грчка била примила с истока, моћи ћемо у неколико оправдатп песника, којп је уживао у слободним маниФестацијама живота и уживања. Без сумње, стидљивост старих није личила на нашу; стари натурализам беше оставио и у најсвечанијлм светковинама чудноватих знакова, који ннсу изгледали