Prosvetni glasnik

утицај телесног САСТАВА

767

непонрављив, да су га морали прогањати из свих школа; у јарости је био тако суров, да су се прнбојавади какве несреће; ну између тих наступа бујностп он беше кротак и тнх. За време таквих наступа кожа му је била са свим неосетљива. И шега морадоше дати у скдониште за душевне болеснике 1 ). Зашто сам изабрао ова три случаја између многнх других, сличних ? Зато, што они лепо осветЉ ују утицај Физичнога склопа на моралност детињу. Душевна болест, која је за лекара видљива, ннје псто тако јасна људма, који се ни мало не разумевају у патологији душипој. Родитељи приписују из незнања неке поступке детиње махнама у њихову карактеру, док је у истпни за то крива душевна поремећеност. У првом прпмеру, који мало пре наведосмо, помућеност била Је пролазна; она се дотицаше карактера само за кратко време, те с тога је лакше пала у очи и самим нестручним људима, који су морали слутити болест, видевшн наглу промену, иза које следоваше опет брзо опорављење. У трећем случају помућеаост је повратна ну неприметна у почетку, и пошто се често повраћадо рђаво владање, могло је се приписати а ћеФовима необуздана характера, на који је ваљало утпцати, да би му се дало впше сталности, и да би се потрли елемеити који га кваре. Најзад у другом примеру, душевна поремећеаост Је стална и с тога најмање падаше у очи; душевно помућено дете за дуго је важило у очима свпје околине као неко чудовиште, чији пороци изазиваху гнушање, докле се није увидело, да је оно управ болесник, достојан сажаљења. Ну заблуда може дуго да траје. У многим породицама и шкодама сретамо таку злосрећну децу, која доводе своје роднтеље и учитеље до очајања, чија душевна болест ннје доста јасна, да би се могдо што посумњати, те постарати о њихову дечењу у каком нарочитом заводу, Сами лекари кашто се преваре, а кашто страХ УЈУ Да саопште своје сумње родбинн детињој, нарочито, кад покрај све покварености карактера, умне способностп још нпсу посве изгубљене Јер многи још не знају, да свака душевна болест није увек уједно и суманутост, да има случајева делимичних поремећаја душиних, који се тичу само осећања и воље, докле разум остаје мање више нетакнут. Обично се погрешно представља душевпа оолест; њој се приписује махнит карактер, што она свагда нема; а кад тога знака не виде, онда 1! не помпшљају на бодест, или се устежу да је "ризнаду. „Има деце — вели Модсдеј — која су за своје родитеље и за своју околину узрок непреЈ ) Могеаи, РвусћоЈо^е тогћМе.

кидне бриге, страховања. Усдеднеке моралне блеоавости она су из основа порочна; по нагону лажу и краду тако вешто и лукаво, да то никако нису могла истом научити; у њих иема ни најмањег трага наклоности према својим родитељима, нп једног осећаја мидоште за своју окодину. Њпхова је једина брига, да нађу средства да задовоље своје страсги и своје порочне склоности, што чине са. особитом хитрином и умешношћу. Њихове умне способности такођер су крње, јер у шеснаестој годипи не чптају боље од здрава детета у шеетој годипи; међу тим су епособна да варају и да задовоље жеље своје порочне природе. У других бпва да нема никака видљнва знака поремећености; њихово васпитање у опште напредује, и нека од њих показују особиту умешност у какој било спецпалној грани. За чудо је, да су ова, код тако живе прпмљпвости, потпуно неспособна да увпде какоје њихово владање у противности са њиховим личним интересима. Међу тим ствар је у овом: осећање своје дичности у њих је тако сплно и прожима их у толикој мери, да им је немогуће да виде даље од непосредног задовољења својнх страстп, и њпхов ум са свим је заузет службом страстима њиховим. Кашто заслужују похвалу, владају се добро, умеју да се нађу око људи, с којим пмају посла, а кад погреше у чему умеју вешто да се извуку. Кад су у неприлици, исказују своје жаљење најгорчин речима, изјављују у писмима највеће кајање п задају свечано обећање, да ће се поправити, ну без и најмање искрености и не чинећи ни најмање напрезање, и ако би се дала нридика за то 1 )." Ну, рећи ће се поводом предње сдике, коју сам узајмио од једног знаменитог психиатра, по чем се види да та деца имају у себи кдпцу душевне болестп? На што се опиру они, којн приппсују душевној бодести касно умно развиће, порочност њихова карактера, мане у њихову владању? Опиру се на сличпост између њихова стања са доказаним случајевима душевне болестп; на прошлост њихове породице, у којој је било суманутих предака, који су својим потомцпма оставили у наедеђе бидо праву суманутост, бпло неврозу, која може да нређе у сумапутост; на извесне знаке које опажа оштроумни поглед зналца у њихову Физичну склопу, и на неке особите ирте њихова здравља; најзад, на последице, које њихово стање собом доноси у каснијем, зрелом добу. Многи од њих, ако не пропадну као жртве свог физичног и душевног склопа, свршавају на послетку на робији, иди у болници. 1 ) Маи<Шеу. Ра4ћо1о§1е ае Геарг14,