Prosvetni glasnik

883

118*

брине и интересује целога живота" '). Бранити досадашњи правац образовања могу само они, који или нису озбиљније размишљали о овим питањима или не знају психолошке законе развића или не могу још да се отргну испод утицаја рутине или традиције, што нам их прошлост завешта. Овим нећемо да кажемо, да данас нема разногласице у схваћању ових питања. На против, та је разногласица баш у наше дане врло велика, само што она не долази отуда, што се не признаје вредност моралном васпитању, него огуда што се још није на чисто ни са задатком образовања, ни са средствима, којима га и како га треба изводити. Ни саме позитивисте, ма како да много полажу на умно образовање, не одричу ни важност моралном васпитању. и ако тиме долазе у сукоб са основима својега учења; само начин који они предлажу ие може да издржи критику, јер се њиме из васпитања уклања појам о дужности, без којега и нема правога васпитања. Па ипак су позитивисте, као што смо видели, негативном страном својега учења много допринели. да се пре свега правилније схвати природа духовнога развића, а за тим и сам задатак образовања у опште и моралнога васпитања на по се. На реду је, дакле, да после свега овога одговоримо на постављено питање : да ли образовање удружено са моралним васпитањем може користити моралном усавршењу човекову, развићу његова карактера ? Одговор на ово питање садржи се у свему што смо до сада говорили, доказујући и поткрепљујући тврђење, да образовање не може бити без васпитања. Образовању је предмет човек, управо његова духовна радљивост са свима облицима, у којима се она појављује, а крајни му је циљ, како нам га психологија показа, довести у унутрашњу хармонију све што је расејано, разбијено, једнострано, под утицајем било наслеђа или животних погодаба, у основним правцима ове духовне радљивости, јер је у тој хармонији највиши образац човекова живота. Ако је човеку у опште потребно образовати ум, а то никад нико није могао •) Јоћп Бићћоск, ћопћеиг с1е У1уге, I—II. Рапз, 1892. стр. 169, 179.

одрицати, онда му је још потребније образовати целокупну своју духовну радљивост, која обухвата не оамо ум, него и осећање и вољу. Образовати осећање и вољу значи васпитно утицати на човека, а овај је утицај у толико неопходнији за свестрано усавршавање човеково, што не само није у сукобу са умним образовањем, него је, као што видесмо, у потпуној и таквој узајмици са њим, да се једно без другога не може ни замислити, ако се хоће да створи, њиховом помоћу, образов ан човек. Који год зна да се у духу човекову находе извесна осећања, названа моралнима, и извесне тежње, жеље, склоности, страсти, обухваћене појмом воља ; који год зна да се и једни и други развијају у животу човекову не само под утицајем наслеђа него и погодаба, у којима човек живи, и васпитања, које човек добија — тај неће моћи оспорити велику важност, коју треба давати моралном васпитању у школском образовању, када је васпитаник у добу живота, које је најпогодније за примање утисака. Сам нас наш задатак ослобађа од дужности, да се на овом месту опширније бавимо испитивањем средстава, којима се може васпитно утицати на развијање моралних осећања и јачање воље, која се огледа у силном карактеру. После свега што смо довде изложили о психолошким основима науке о васпитању, нама је доста само напоменути, да морално васпитање треба да води ученика од осећаја осећању, од осећања схваћању и вршењу дужности, и да на тај начин учврсти у њему моралност и развије сазнање о руководним начелима, коме је израз свест; како је морална радљивост у најтешњој свези са вољом, то је развиће и јачање њено не само психолошки него и педагошки највиши смер духовнога развића, па према томе и највиши задатак моралнога васпитања. Одовуд је врло појмљиво, да је Шрадер имао потпуно право да тврди: да су васпитање и настава нераздвојни, да је настава богата средствима за васпитни утицај, да је неопходно проширити задатак васпитању и њиме обухвати све облике духовне радљивости и да је, на послетку, потребно целокупну наставу потчинити овоме задатку. „Данас већ није довољно, вели Шра-