Prosvetni glasnik

° 84: наука и дер, да наставник, покрај предавања својих предмета, сву своју дужност сведе на одржање реда и утврђених обичаја. а још му је мање допуштено да све своје старање у овом погдеду ограничи на одржавање таковога реда, који је неопходан само за спољашњи углед школин и за уснешно предавање на часовима. Ако дакле духовном радљивошћу влада јединство. које се види у узајамном утицању и потномагању појединих јој облика; ако је воља, највиши њен облик, у најтешњој зависности од поступања, — то се циљ целокупнога образовања никако не сме испуштати из вида ни код којега наставног огранка. У колико наставник јасније увиђа и сазнаје ову узајамну зависност свију средстава за образовање, у толико ће ноузданије погодити ирави пут, у толико ће боље схваћати и савлађивати сметње на овоме путу, и у толико ће радоснији и задовољнији бити резултатима свога рада. Морално васпитање не само што није споредно, не само да је једна неопходна погодба за напредак наставе, него је још и самосталан и најплеменитији предмет њезина делања" г ). Ови су иогледи логична последица свегн што је довде говорено, и да није само несугласице око једне раније поставке, никако им се не би могла порећи ни логичност ни оправданост. Међу тим баш у питању овом могу се чути различна мишљења. Још је и данас отворено питање: може ли се или не може образовањем утицати на вољу? Од одговора на ово питање зависи схваћање васколикога иитања о васнитању. 0 овом су питању писали многи и врло компетентни филосо&и и научари нашега времена, и ми ћемо, у место одговора на ово питање, навести мишљења неколацино од најкомпетентнијих. Рибо, на пример, изјављује, да јо сувремена педагогија у великој заблуди, кад мисли, да може помоћу боље организације образовања и васпитања нрепородити народ; радљивошћу не уаравља ум, него воља и осећање, а на њих образовање не може утицати. Пред овако одссчнпм и категоричним тврђењем једнога тако познатога научара какав је Рибо, ми бисмо били принуђени погнути главу и одрећи се свију закључака, до којих смо довде дошли. да нам, срећом, не притичу ') Шрадер, ор. сН., стр. 100—101.

нАстава ј

у помоћ други научари истога гласа и исте компетенције као и Рибо. АлФред Фује (А. Рош11е), на против, приписује идејама сплу и мисли да свака од њих, слажући се са осећањем, изазива покрет. Еспина (Еартаз) мисли тако исто, ако воља и емоције у каквом народу, било са ма каквих узрока, нису са свим оболеле, да се номоћу истинитих идеја, дакле помоћу знања, могу излечити. «Шта је у самој ствари осећање, вели Еспина, ако не узбуђеносг изазвана опасношћу или задовољством, који нам долазе из сиољашњега света. Шта је то инстинктивна жеља, ако не импулс, потицај, који иде од оне из наших идеја са којима су, било због наслеђа или због обичаја. у свези најјача осећања? И зар не зависи у неколико и од наставника да извесним идејама прида надмоћну силу показавши њихову свезу са најбитнијим интересима и научившн вољу да се тим интересима покорава ? Зар се не може, на тај начин, а 1а 1оп§ие, изменити и сам карактер и темпераменат племена, у колико то, разуме се, допушта његова животна снага. Ако претпоставимо, да наставник може, помоћу сугестија, гестова, акцентовања у говору, па, на послетку, и помоћу примера и уметничких нроизвода улити и развити у ученику нова осећања, сви ти разноврсни утицаји његови оиет морају проћи кроз мисао ученикову : и сугестије, и пример, и гести, и глас морају се спроводити речима, које изражавају идеје, јер би иначе изашла некаква мистичка педагогија. Или се, дакле, треба одрећи утицаја на вољу и жел>е, или треба утицати на њих помоћу идеја једно се мора изабрати. На тај начин примена психологије и социологије, т.ј, тачнога знања закона и духа људскога и средине у којој живи, у делу васпитања омладине, ако не може учинити све, а они бар чине да је све могућно. Где се знање покаже недовољно и немоћно, ту не ће бити користи ни од каквих других покушаја." Ј ). Хирцел, слажући се потпуно са мишљењем, да се помоћу идеја може утицати на вољу и карактер, још нам ближе одређује, какви могу бити овц утицаји и како је настава у школи од највеће важности у питању о дисциплини и васгштању. «Рђава настава сама по себи, вели Хирцел, квари ') Ебртаз, дитат у Гију, ор. сИ. сгр. 298—299. -П