Prosvetni glasnik

888 наука и

нромена средина, јер, на тај начин, извесни штетнп утицаји једне могу бити исправљени противним утицајима друге". 1 ) Имајући се ово на уму. није немогућно да Гијо има право кад тврди, да је велика погрешка гледати на васпитање и образовање као на средства, којима се култивише, образује природа личности, улете одвојено од природе и племена. «Ми тежимо, вели Гијо, да је оспособимо за птто већи и производнији морални и физички рад. заборављајући при том, да, тако радећи, радимо као и онај земљорадник, који тежи да са евоје њиве добије што је могућно више плода једне године, не бринући се, шта ће бити друге и треће. Таква иеразумна радња води и земљу и род човечански нотпуном слабљењу, са том само разликом, што ослабљена земља, оотављена за неко време на угар, може постати поново плодна, а нретоварена и изнурена раса или племе слабе и гину без повратка".*) Све ово само потврђује, што смо ми доста пута довде наглашавали, да је у самоме друштву извор успесима и неуспесима појединих му установа. Васпитање је доиста кадро, као што смо показали, утицати на развитак воље и карактера личности, узете одвојено од друштва у коме живи — то је, по нашем мишљењу, истина о којој не може бити спора ; али је тако исто неоспорна истина, да ће тај утицај губити много у снази, ако се целокупна организација образовања и васпитања не изведе на широј основи, не заснује на дубљем и свестранијем проучавању не само природе ученика, него и природе односа и појава друштвених Кад спољни, реални живот читавим склопом својих материјалних погодаба ствара атмосФеру ненријатну за развијање и чврснуће карактера, онда је мучно да васпитањ !, у таквим приликама, може учинити што у ирилог своме задатку. (( Савремени социјални строј ствара, вели Гијо, с једне стране ленивце, а с друге — радом претоварене и изнурене, и поставља прве као идеал, закојим жуде ови последњи. А међу тим завидети им се нема за шта: ништа не радити, значи све жел-ети, немајући силе добиги све што се жели — а то је положај крајње неморалан. У таквом се положају налази у нас цела ') Гијо, ор. сИ., сгр. 286. 1 ) 1(1. Г 1)1(1., у уводу, стр. XVIII—XIX.

настапа

класа друштвена. Радљивост је најбоље средство да се ограниче и регулишу страсти, а у исто време она је најбоље средство, да се задовољи све што је у њима разумно и сагласно са друштвеним законима". 1 ) Да би се све ово разумело како треба; да се не би из овога извело, да је висина умнога развића оиасна за појединца и за народ, у пркос свему што смо напред о овоме говорили, доказујући баш на против. да је све веће развиће^погодба за опстанак и напредак — ми мислимо да није непотребно унапред се оградити од таквога схваћања. (( Висина умнога развића сама по себи није опасност за народ, она му на против пружа једно поуздано средство више у борби за опстанак. Опасност никако није у великим способностима, ма какве оне биле, него у сваковрсним искушењима, која из њих истичу. У наше је време трудније него икад не подати се искушењу и свој рођени дар не експлоатисати тако, како ће се помоћу њега добиги што већа корист, што више новаца, иочасти и т. д. А та прекомерна експлоатација и чини да су те способности опасне". Ову истину потврђују многобројни појава из простране области људске радљивосги, које је сваки могао у своме животу запазити. А ако је још, гледајући оваке појаве, и зажалио што све то може да бива, онда је и то већ добра сведоџба — да другу не тражимо — да су оне противне основном правилу моралне хигијене, које вели да живот и дар свој треба не експлоатисати него чувати, увеличавати и раширивати. Излажућу мисли, овим појавама изазване, ми хоћемо само што јасније да обележимо сву величину области, на коју треба да се простире утицај васпитања, ради чега пре свега, треба добро и свестрано изучити све појаве, које она обухваћа, и тек онда па основу свега тога изводити задатак васпитању и образовању. Задатак, који им је до данас постављан, који им се још и данас поставља, доста је узак, да би се њиме могле заловољити свеколике ове потребе, а школа, ако хоће да је орган у друштвеном организму, не сме те потребе занемаривати. Кад се већ једном призна, даје ногрешка ностављати васиитању и образовању као предмет ') Гијо, ор. «Ц стр. 287.