Prosvetni glasnik

васпитаље

«Ако је са сазнањем извесногапојава у свези и нека нова сила, мимо силу утицаја самога појава, то онда значи да доиста има идеја које крећу, идеја руководних. Под овим именом треба подразумевати управо онај сувишак силе, који обично прати појаву идеје у свести; тај је сувишак резултат поређења дане идеје са другима, које се у исто време налазе у свести. Ово поређење. ово унутрашње мерење довољно је да значај једних идеја у свести уздигне, а других понизи. Увек побеђују : 1. најопштије идеје, које се асоцијирају са већим бројем других у место да се боре; руководна је идеја, у том случају, она, која најбоље одговара разуму, и ослања се једино на друге свесне идеје и на своју снагу ; 2) идеје, које, у свези са највећим бројем аФеката, буде живо осећање, не изазивајући при том сгање које се тешко подноси. «Из свих описаних поставака, завршује Гијо, истиче очигледни закључак, да су идеје, не немоћне, као што то тврди Рибо, него моћне и силне и да васиитање, ирема томе, може бити од утицаја на развитак воље и нарактера п .') Ми се са овим закључком иотпуно слажемо, јер је он у сагласиости са редом мисли, што смо их довде развијали. Како је наш задатак, да о целом овом питању водимо више начелан разговор, то се ми, на овом месту, и не мислимо упуштати у по]единости. Алп нам је дужност, потпуности ради, не оставити без напомене једно мишљење, које је у најновије доба изнео у своме више пута поменутоме делу Француски, сад већ пок., философ Гијо, чијим смо се напоменама и мислима често користили у овој расправи. Ми смо, чини нам се, доста јасно показали узроке, због којих је данас почело преоблађивати мишљење, да васпитање није тако немоћно, како су то тврдили и тврде присталице еволуционистичке теорије. Али нам, покрај свега тога, ни на памет није падало да одричемо ни истинитост ни значај резултата, до којих се у наше дане дошло испитивањем закона еволуције, а нарочито закона о наслеђу не само по појавама из царства биљнога, него и по појавама у царству животињском. Ми шта вмше налазимо, да се ови резултати не смеју испуштати из «) Гијо, ор. сН„ стр. 298—299, 801-307.

дисцпплипа 887

вида, кад је реч о васпитању, у коме ми видимо један лек против штетних последица, које су често пута у њима. Кад се, на иример, зна, да је детету већ у утроби материној одређена судбина и правац, у коме ће се оно развијати; кад се зна даље, да је породица Хикс, којој је праотац био гшјаница, произвела, за 75 година, 200 лонова и убица, 288 инвалида и 90 јавних женскиња — онда је доиста вредно пред тим Фактима стати и замислити се мало о овој силној моћи наслеђа. Осим овога не треба губити из вида утицај што га наслеђе има и на онај број срећних, истина доста мали, који успеју изаћи из данашњих школа са неком интелектуалном надмоћношћу. Баш ова особина, по тврђењу многих научара, може бити од користи у борби за опстанак само онима, који се њоме одликују, алије штетна, убитачна за њихове потомке. Отуда је и поникло оно мишљење, које смо већ помињали, да напредак тражи жртве и да се врши на рачун оних лица и народа, који су највише за њ урадили. Образовање које тежи да што више развије детиње способности, помоћу којих ће оно изаћи на површину — убија његово потомство. Свако трајно нервно напрезање личности уноси, по сили закона органске равнотеже, у његово потомство зачетке слабљења мождане радљивости и нервна страдања, у опште зачетке Физиолошке сиромаштине, која се, раннје или доцније, свршава потпуном дегенерацијом. Проучавајући статистику великих градова, руковођени овим законима, неки су научари дошли до закључка, да су извесне друштвене средине, извесне врсте рада или заната убитачне не само за личност него и за потомство. Није шта више тешко доказати, да је непрестано живљење под једним и истим друштвеним погодбама у већини случајева штетно за народ. „Сваки друштвени строј има у себи нешто ногодбено, и ако се у комплексу те погодбености нађе ма и једна једина тачка, непријатна за правилно развиће живота, онда ће штетни утицај те једне, умножавајући се са временом, извести народ из равнотеже и то у толико пре, у колико се народ брже привикао своме строју а резултат је свега —- дегенерација. Према овоме, не могући наћи потпуно здраву друштвену средину, важна је погодба за животну снагу племена