Prosvetni glasnik

књпжевне ОБЗНЛНВ

893

познавао мишљење, које је за његовог времена у важнијим круговима било о из основа покварености човечјег рода, о немогућности поправке рђавих карактера, а с друге сгране појам о апсолутној слободи — он је обоје оспоравао; ну мени се чини он је при томе напустио пајјаче оружје, поименце психодошки доказ о могућности усдовљене слободе. Од Психодогије, Педагогике и Етике водио би пут правце ка науди о Подитпци. У стварп Хербарт је изрекао изврсне основне мисди и о животу, напредовању и опадању народа, ади ипак само у појединим ставовима. — Како се мени чинц, он је у свом практичном понашању стајао потпуно под утицајем свога времена. Он је био прави сувременик Гете-ов и може бити човек би још мање нашао непдемениту црту у жиноту Хербартовом него ли у овога. Ми сви данашњи, поддожени борби, немамо у себи никаквог правог уважавања живота, који би био засићен депим и истинитим. Хербарт је учио у Гетингену као кодега седморице сдавних проФесора, ади им се није придружио. Њему је се чинило доста, да он није конфликт пзазвао и не хте гледати, да напредак Гетингенског уннверзитета буде место за образовање само Хановеранаца, већ за целу Немачку, па и аа све кудтурне иароде и хтео је, да га истави више него ди хановерански устав. Везбожници, који су закдетву погазили и учитеља Етике, као и многе друге чиновнике, спречили да остану датој закдетви верни, биће —

тако је Хербарт мислио — вечито прокдети од идеје права. Ја сам већ прц крају. Како сидно Хербартове мисли чине Фермент за сувремене духове, могло би показати друштво педагога, које је распрострањено по целој Немачкој. Међу тим, управо за то, што је Хербартова ФидосоФија пуна живота, може се и мора подвргнути критици. Ну, ја не могу довољно пута поновпти и нарочито ставити омдадини на срце, да је крптика пешто са свим друго од полемике: ова у најбољем случају руши, она зида, ствара, она је позитивна. Она тражи клице теорије и развија нх у духу, који у њеној унутрашњости живи при сваком продуженом и дубљем испитивању Факата. Ако се ми с оправданом охолошћу хвалимо, да данашња Немачка нпје више оно, што је била пре педесет година, то наравно не може ни Хербартова Етика наш данашњп ко лосек обухватити, а и његова Педагогпка није (може бити!) више довољна, као што је већ и Психологпја му дочекала нроширење. Ну, колико иа.к Хербарт треба допуне, нећу о томе да судим: што ми треба да учинимо, то нам је он казао: бринути се о томе, да народ иостане једно друштво, једна душа, т. ј. једиа заједница, у којој сваки члан познаје основну мисао целине и зна своје засебно место у кодосеку цедине и делом испуњава своју дужност. Новембра 1892. год., у Јагодини.

ЕРИТИЕА И БИБЛИОГРАФИЈА

КЊИЖЕВНЕ ОБЗНАНЕ Једно писмо г. Мат. Бана о „Историји Сри. Народа" I. од П. Срећковића. 1 ] Поштовани аријатељу, Питате ме шта мислим о Историји српскога народа (доба преднемањино), коју је написао нроФесор велике школе г. Панта Срећковић, и о којој се појавише тако разнолика мишљења. Већ та појача добар је знак, јер на дјела ништавна не обраћа се пажња, а још мање води се о њима препирка. Казаћу вам искрено, да критике које сам читао о томе дјелу нијесу ме ни мало задовољиле; нијесам у њима нашао ни оабиљности ни оне објек1 ) Ово писмо, које је г. Бан писао једном свом прнјатељу, штамиамо по жељи г. П. Срећковића, коме је оно дошло случајно до руку. Уредн.

тивности хладне, који улијевају повјерења према критичару, па ни оних свестраних и виших погледа, који дају критици мјеродавчост. Али све то мећем на страну: нећу да се дотакнем ни мериторне страно историјских догађаја, у дјелу изложених, него ћу само означити правац и дух у коме је г. Орећковић своје дјело написао. Сваки трудољубиви учењак може прибирати историјску грађу; аш прави историчарски таленат састоји се у нарактеризирању историјских догађаја, у истраживању њпхових узрока, посљедица и логпчне везе која међу овима и онима постоји, једном ријечју, у свему ономе што сачињава философију цсторије. Ова јој је дух, а догађаји само су тијело; ова је изворна својина иисца, а догађаји су боља или лоша компилација писаца старијих. Обилазим мериторну страну самих догађаја и за то, што нам највише о преднемањином вре-