Prosvetni glasnik

899

115*

благодарећи баш тој тами народиој, не може утицати на народно сазпање. Ми дознајемо из новпна о том, шта се дсађа на стотине и хиљаде врста од нас, ну масу тамних људи, која не чита новин«, и ништа ие чита, примери не могу да к себи доведу, и појављени нереди у Астрахану не утичу иа то, да се у Саратову опет не нојаве. А других средстава, да опаметимо народ — пошто је пародна школа бесилна и ништава — мп немамо осим војничке силе и судских казпи. Вољни смо да верујемо , да те изјаве народпог дипљаштва неће проћи, а да не оставе трага на сазнању образованог друштва, које мора да живи међу народом, не имајући често средства, да заштити поједине своје чланове од њега. Најмногобројнија и енергичпа полиција не може у овом случају дати пи стотинити део оних јамстава за друштвени поредак, које даје добра школа..«Познати хроничар Ђ Руске Школе,"- 1 ) Ј. Абрамов, пише о тим истим догађајима овако: »Тешка несрећа, која се свалила ове годиие на пашу отаџбину — колерна епидемија — поново је доказала, на каквом се ниском културном стању налази наш народ, и како је опасно остављати светип-у у том ноложају. Поново нам је било доказано, у каквој тесној вези стоји дело народног образовања са свима страиама народног живота. Може се позигпвно рећи, да није наш народ така незналица, да је просвећен светлошћу знања, ма и у најмањој мерп, колерна егшдемија ие би се ни близу тако раширила, као што је, и у сваком случају, ми не бисмо били сведоци тих жалосних појава, које пропратише, но обичају, и ову заразу Разни дивљи обреди (место лекарских претписа) обаиљали се скоро по свима селима и засеоцима Русије, да их спасу од колере. Они су разноврсни по разним местпма, ну сви, но глупости својој, опомињу скоро на преисторијска времена. Ужас обузима човека, кад помисли о том ниском ступњу интелектуалног р 13вића, на ком се налазе људи, који чине такве обреде. Ево н. пр. како се обављало на многим местима »оборавање« села. Селу са два краја запали се ватра, па од ње се води плугом крива бразда, да обухвати цело село. Обред чине девојке, наге, као што их је мајка родила, у глуху поноћ. Гомила народа, која прати плуг, диже дивљу вику, да »протера колеру.« Нуз то они, који су присутни морају цео обред чувати у највећој тајнп, а уједно подићи што већу ларму, да се остали становници што већма уплаше, мислећи да гори село или нешто налик на то, јер само онда, ако се сви уплаше, ') „Рускал Школа", св. аа септ. 1892. год.

»опахиваше« вреди. Као што види читалац, пред нама леже Факти, који као да су узети из живота аФриканских и.ш аустралијских дивљака. „Још су жалоснији гласови, који тако лако постајт 1 и тако се лако шире у народу поводом колере. Шта може бити глупље од претпоставке, да „ доктора наиускамтг холеру /< да трују бунаре, да болеснике мећу живе у гробове и да их живе сахрањују. Накаквом ниском иптелектуалном ступњу мора стајатп маса народна, која ствара најглупљу тврдњу: „ доктора дали иодаиску на ироиускг холери Степен незпања народне масе тако је велики, да те глупости не само што налазе људе, који им верују, већ их побуђују и на најдивљије поступке. А шго је најстрашније, гомила, проникнута дивљим идејама, свршивши низ најужаенијих злочина све до убистава људи, који се жртвују ради ње, не само што не сазнаје да је скривила, већ мисли, да је, тако рећи, испунила своју дужност. (Иде опис мученичке смрти доктора Молчанова у Хвалинску). „Ужас потиче од тих свију слика, ппше Абрамов. Ну, осим осећаја ужаса, таки догађаји морају пробудити у свима нама, интелигентним Русима, осећај дубоког стида. Од кога, ако не од нас, може пронићи у народну средину светлост знања и умнога развића ? И ако наш народ, као што показују Факти ове године, стоји каткад на истој интелектуалној висини са дивљацима Африке , нисмо ли ми тому криви, радећи до сад сувише мало за њега, да га подигнемо?... Нека, дакле, те жалосне појаве, које пропратише садашњу заразу, иодстакну на јачи рад око народне просвете. Нека та тешка лекција не прође за бадава Нама је и сувише јасно показано, како је опасно остављати варод у тами. И у државном, и у прнватном интересу т зв. »друштва« лежи, да подигнемо интелектуалну површину народа, да га избавимо од дивљих појмова — који га уче с једне стране, да »оре« око села и заселака, место да предузме разумне мере, а с друге, да верује, да доктори не леие, већ да трују народ — и да заменимо те дивље појмове реалним знањем. Нека на тај посао буду употребљена сва средства, којима располаже држава и органи огштинске самоуправе, и нека у том правцу сваки интелигентан човек учини све што може: то му је дужност, то му је прва обавеза ; ако је не испуњава, губп право да се зове интелигентним човеком." Мисли Абрамова о задатку, који треба да узму на себе школа и интелигенција, потпуно се слажу са жељама „В. Евроие."- Пошт. журнал, налазећи такође извор тим жалосним појавама у народном незнању и полемишући с новинама »Москов. ВЂдомости завршује један део своје „Друштвене хронрке* овако: