Prosvetni glasnik

364

ПРОСВЕТНИ

КОВЧЕЖИЋ

беше ново за Русију , транш нов начин за борбу против скакаваца ; начин за подизаше нових шума; диже врт најблагороднијег воћа, засађује међе шумским дрвећем и т. д. 'Го је само један део рада му на том пољу. Лаћао се рн свега, у чему је видео друштвену корист, и у свему, чега се латио, умакао је далеко од свог века. Одушевљење за та питања било је у њега тако велико, да је могао раздрмати чак вечно сањиве племиће и створитп с њима нешто средње између ученог пољопривредног друштва и друштва за трговачка предузећа. То беше тако звано »Филотехничко друштво", које ностаде у Харкову 1811. год. Оснивајући га у намери, да подигне газдипство јужне Русије, Каразин пише: »Поља се обрађују рђаво; колибе сећају нас на првобитна времена; калеме доносимо са севера; прљаве ракиџинице, које се пуше, да радницима хоће очи да испадну и које прождераше већи део наших шума, и заводи за варење салитре, налик на њих — то су наше једине Фабрике«. У самој ствари, читаво друштво састављао је он сам. Остали чланови (око 100) долазили су ради забаве, да виде разне експерименте. Каразин је писао извештаје о седницама и разна предавања, штамиао »акте* друштвене, држао говоре, и да улије члановима штогод у главу и да их увери, давао им чак говеђину, која је три године путовала око света. Филотехнпчко друштво постојало је све дотле, док оснивалац му не угледа хладне зидове шлислбуршке тврђаве. * * * И ако је живео на селу, Каразин је будним јј РКОм пратио све, што се ради у Петрограду. Као „,'рађанин, ком је драг напредак отаџбине, и као човек, који мисли да и даље важи за њега право, које му је цар дао, да му говори истину, Каразин пише од времена на време Александру I, Год. 1807. он не види иовода, да се Русија меша у јевропска дела и пише цару. За ннсмо мећу га у стражару на недељу дана. После десет година, он се опет писмом јавља Александру, напомињући му, да они, који протерују из универзитета проФесоре за слободна убеђења, каљају достојанство и част Русије. Цару, који је у то време све више био наклоњен реакцији, а још више његовим становницима, такво писање није се могло допасти, Год. 1820. исказа Каразин Александру последњи пут истину, но с таком смелошћу и искреношћу, да јој се мора дивити свако, ко зна ондашње мрачно доба, епоху господства Аракчејева и Магницких.

Било је то у истини тешко време. Све либералне идеје из почетка царевања падоше у заборав. Што је император некад бранио и штитио, сад напада и гони. За »слободним духом« пази полиција већма него икад. У университетима владају Рунич Магницки; у војсци бесни Аракчејев; у централној управи пграју главну улогу разнп ннострани авангуристи, мрачњаци и ренегати пређашњег либералног правца — мистичари и Формалисти. Штампана реч је угушена — зацарило се шпијунство. Вешти људи лове у мутној води; злоупотребе сваке врсте чине се отворено; чиновници краду; силни даве слабе, а ако који смео карактер устане, да рече штогод, сврглава у Оибирији. Једпом речју, то беше потпуна влада синова мрака; авети реакције, које се повукоше пред првим либералним годинама владе Александрове, охрабрене победом мрака, излетеше и као гадне змије бацише се на жељени плен. 0 једне стране најгрђа реакција, а с друге револуционарна кипњава међу бољим члановима ондашње интелигенције. Разочаран у својим надама, просвећенији део руског вишег сталежа ступа у тајна друштва; некоји из њих свршују мистицизмом, а друга се спремају за преврат. Влада зна, да она поетоје, али не предузима никаквих мера, јер се међу члановима налазе синови првих руских породица. Родољуба, као што беше Каразин, све је то морало бацити у бригу. Видећи у Русији пешто, налик на стање, у ком је била Француска пре велике револ/ције, он путује у Пегроград 1820. год. и пише о свему прво министру Кочебеју, а за тим Александру. Император му наређује, да напише сво то опширније и да укаже личности, од којих је добио извештаје ; а Каразин употребљава ту прилику, да излије све, што му је било на срцу за последњих 16 година. Одговор његов — то су седам пуних тека, које су се слале цару, чим је која била готова. Навешћемо нешто од оног, што је могло угледати света. Каразин устаје лротив ласкаваца, који виде у непосредном писању поданика свом владару „увреду величанства, мешање у туђ посао, жељу да учи владу«, и т. д. »Може ли то бити ? узвикује он. Ја се мешам у туђ посао ! Откад је добро и зло отаџбине, у којој живим, у којој ће живети моја деца и унучад, престало бити и моје рођено ? Из какве је азијатске системе узета та мисао? „Учиш владу !" Зар онда не изгледају још кривљи писци, који издају законодавства и т. д„ а држава их често награђује ? Боже мој ! И ти допушташ, да ти се жале на беде, које шаљеш и да те моде, да пошљеш добро ; а