Prosvetni glasnik

530

ФРАБЦУСКИ МОРАЛИСТИ

тадентима; али то није зрела студија моралних питања, која захтевају већу старост и боље познавање живота. Можда би таленти, којима се млади ппсад одликовао, и присно пријатељство великога моралиста, учинили да ппсац Беседе стекне одлично место у кругу француских моралиста, да га није рана смрт спречила да развије сву моћ својега ума. Не сматрајући овога писца као Францускога моралиста, ми закључујемо да је Монтељ јединп моралист 16. века. Век Препорођаја, тако плодан књижевнпм производима сваке врсте, и ако је покренуо масу нових идеја, и ако је грдне папоре чинио да обогати француску књижевност, произвео је само једног моралиста. Зато је тај једини моралист, срећним почецима које је учинио у области моралних студија, створио околности да се појаве велика дела моралне ФилосоФије. Он је тако рећи допринео постајању простране моралне књижевности, која се развила у 17. веку. Тек у овом веку појавила су се најглавнија дела ове књижевности. Приступајући делима моралне ФилосоФије великога века, налазимо као прво Књигу о мудрости коју је Шарон написао. Шарон, који се дуго бавио теологијом, оставио је најзад ову бескорисну науку и одао се ироучавању душе људске. Охрабрен делима Монтења, с којнм је био лично познат, и он је приступио моралним питањима. Песимистичне пдеје о природи људској, које је Монтењ развио, Шарон је развио још више. Слабост и несавршенство човеково, којеје Монтењ први прнметио, још јасније се виде у делу Шаронову. Све његове моралне идеје само су вариације идеја Монтењевих. Шарон Је живео у исто време кад и Монтењ, развио је идеје овога, дао им је внше системе а није ништа додао — он је дакле моралист, али моралист који непосредно проистиче из Монтења, који нпје сам дао ни једну идеју о моралном животу, да је оваЈ пре њега није исказао, који не обележава ни један нарочити степен у прогресу моралне ФилосоФнје и који тиме, и ако је моралист, ниЈе један од главних. После Шарона ми ћемо само номенути КоаФвтоа, писца Јвдног Таблоа људских страсти; затим, Сенола, писца Једне расправе о Уаотреби страсти; наЈзад, Киро де ла Шамбр, који засл ^жуЈе да се иомене бар због својих огромних књига названих Карактсри стуасти. Ова три моралиста који су у почетку 17. века радили на моралној фнлософији , заостали су за великим философскнм духовима који су им следовали, који су иосле Монтења највише донрннели прогресу моралне науке

и који су у њој оставили вечити траг свога великога рада. Први међу онима, који су учинили напредак у моралним студијама, јесте Паскал, чувени писац Мисли о религији. И ако је он апологичар и бранилац хришћанске религије, ипак је он и највећи моралист Француски. И ако су Мисли писане у цељи да утврде религију хришћанску, ппак су оне узор-дело моралне књпжевности у Француској. У време, кад је слава Паскалова, стечена његовим Писмима, била у највећем јеку, Паскал је примио предлог једнога свога противника, који му је саветовао да се удружи са језуитима, безопаснпм у томе времену, и да нанадне на атепсте, који су били правп непрпјатељи хришћанства. Усвајајући тај предлог, Паскал је започео писати своје Мисли. Ње1 ов је циљ био да брани хрпшћанство. Намеран да покаже како је хрпшћанска наука једино уточиште свима тежњама наше моралне прнроде, Паскал је осетио потребу да изучава ову загонетпу природу. 'Гако је Паскал по нотреби постао моралист, али ипак није пропустпо оставити нове погледе и дубоке мислн и у овој областп. У тајаи првога греха, Паскал види цело објашњење нашег моралног живота. У том животу пма два принципа: принцип величине и принцип беде људске, невиност и изопаченост, једна спасоносна пдеја о истини и много порока, који не донуштају да се до истине дође, једаи чист и племенит покретач у сред штетнпх п гадпих страсти. Ову двоструку природу човечју , Паскал објашњава пренашањем нрвога греха. Човек је рођен невин, али се у току живота изопачио. „Да човек ннкад није бно изопачен, он бп, зато што је невпн, ужпвао у истини и срећп, Да је човек од увек био само изоначен, он не би имао никаква појма ни о истипи, ни о срећи Јасно је да смо ми били на једном ступњу савршепства које смо на несрећу изгубилп". (Мисли , 275). Да би нашао доказа овој умпој и необпчној мисли, употребљеној на одбрану паше религпје, Паскал је створио своју моралну ФилосоФију. Али имајући непрестано намеру да покаже велпчипу и беду људску, разлику између човеаа чистога и првобитног и човека пзопачепог и неваљалог, он се непрестано задржава на студпји онпх особина, које му сметају или му допуштају да позна највише биће, и које га дакле могу ослободити беде или оставити га У аој. Човек је, по философији Паскаловој, једно несавршено бпће, пзопачено и бедио; али пошто нпко не може бити бедан ако није спестан о својој беди, или, пошто нико, по изразу Паскалову , не