Prosvetni glasnik

531

може бити „бедан без осећања 8 ( Мисли, 227), човек је нпак велики у нечему : „познати своју беду, значи бити ведики" (Мисли, 227). Ова свест о беди, ова мисао којом човек сазиаје своје право стање, јесте баш оно што човеку даје његову праву ведичину и његово потпуио достојанство. „Све достојааство човеково почива у мисли' (. Мислц , 220). Међутим, ова мисао, овај осећај беде није довољан човеку да га и ослободи беде Човек је тако лен, да потребује много јачи импулс да бп до тога циља дошао. Он неће да се бави тражењем лека свом великом злу ; напротив, он тражи забаве, у којима ће заборавити своје бедно стање, он тражи утехе која ће га уздржати да на себе мпсли. Али „једина ствар која нас теши у нашој беди, јесте забава, па ипак она је највећа наша беда". (Мисли, 258). Чак, кад би човек н прегао да ради на поправци свога стања, не би готово нпшта могао учинити, јер би наишао на несавладљиве тешкоће. Те су тешкоће у њему самом. То су извесне моралне силе, које га спречавају да се ослободи беде ; најштетније и најубитачније међу свима јесу себичпост и имагинација, ове „варљиве моћи", као што их Паскал назива. Себичносг не трпи ништа што му не годи, па пошто је истпна често непријатна, себичност нас гонп да се у нашу сопствену корист варамо. Због тога »ми мрзимо истину и оне који нам је реку" (Мисли, 285). Што се имагинације тиче, она је често противна разуму али и моћнија од овога. Онарасполаже свим ; она чпни лепоту, правду и срећу, а то је све овога света. (Мисли, 241). Такве су од нрилике моралне идеје овога великог мислиоца. Поредећи их са идејама Монтења, видимо да је морална Философнја од Монтењевим до Паскала учиннла знатан напредак. Паскал је ванредно насликао људско срце у он је живим бојама насаикао беду људску, он је дао тачну слику жалоснога стања, у којем се налази бедан створ човечјп, он је најзад дубоко проникао нашу моралну природу. Због тога он има неоспорне заслуге у развитку моралне књижевности и угледно место у низу главних Француских моралиста. Поред Паскала можемо поменути још једног моралиста. То је Никол , пријатељ и сувременик Паскалов. И он се занимао религиозним питањима пре но што је приступио моралним. Дело, по којем га с правом можемо сматрати као моралиста, јесу његовп Огледи морални, које је госпођа де Севиње хвалила с необичним одушевљењем. Никол је у њима развио исте моралне идеје које се налазе у Мислима Паскаловим. Онако као што идеје Шаронове проистичу из идеја Монтењевих, тако

идеје Николове проистичу из идеја Паскалових. Изгледа да су Монтењ и Паскал, као моћни духови, побрали, сваки у своје време, све плодове моралиих студија, у колико ии је допуштало време у ком су живели, и да су својим млађим сувременицпма оставили само малу сл&ву, да даду други облик изнесеним идејама. Несрећа је за писце који имају талента, наћи се у близини каквог великог ! духа. На жалост, то је баш случај са писцем Огледа, и зато га ми не можемо сматрати као главног француског моралиста. Међу сувременицвма Паскаловим налази се ј међутим један моралист, који није био спречен великом славом Паскаловом да стече и своју посебну; то је ЛарошФуко, чувени писац Максима. Искључиво моралист , он је проучавао тешке проблеме моралног света. Његова нојава у моралној фидософији обележена је систематском анализом људскога срца. Дадеко од тога да се задржава на сдикању огромног нонора, који дели сдаби човечији створ од божанства, на које овај сву своју пажњу обраћа, он је тражио основне принципе који вдадају нашим морадним животом. Да бисмо показали разлику између фидосоФије Л .арошФукоа п ФилосоФИЈе његових претходника, ми ћемо издожити главне мисди из његових Максима. Човек, по мишљењу ЛарошФукоа, јесте себичап, без врлина и без и једне идемените страсти. Све што чини, чини из себичности. Ако је бдаг, бдаг је што се боји непријатних посдедица које би произвела строгост (Максиме, XVI). Ако презире богаство, презире га што се нада тим путем стећи поштовања. (Максиме, МУ). Ако је искрен, искрен је у намери да изазове поштовање других (Максиме, 1^X11). Ако мрзн лаж, мрзи је што воли да се његове речи цене (Максиме, 1 јХШ ). Ако воли правду, воли је што се боји трпети насиље (Максиме, 1 јХХ 1) Ако сгиче пријатељства, то чини што се нада извући отуда какву корист (Максиме, 1 јХХХШ). Ако даје савете, даје их да покаже своју надмоћност; ако их прима, прпма их да задовољи своје сопствене интересе (Мансиме, СХУ1). Ако чини добро, чИни га да би могао „без казне здо чинити" (Максиме, СХХ1). Ако хвали кога, није ни то без користи (Максиме, СХМУ): „обпчно човек хвали другога да би сам био хваљен" (Максиме, СХ1^У1).... Кад тражимо нове познанике, тражимо нове поштоваче (Максиме, СБХХУШ). Кад се кајемо, мп не жалимо што смо зло учпвили, него се бојимо рђавнх последица које ово зло прате (Максиме, СТХХХ). Кад се не уваљујемо сувише у какав порок, показујемо „да их имамо