Prosvetni glasnik

римената д-ра Лоџа, кад се лајденска боца испрекидано испражњује. Мислило се — а држим и тврдило се — да се највећи део енергије израчује у простору. Са становишта оних експеримената, које сам пре описао, неће се тако моћи мислити. Сигуран сам кад тврдим, да се у таквим случајима највећи део енергије делимице потроши и претвара у топлину и то код лука при испражњивању, и при кондукторну и изолаторну материјалу боце ; други пак део се троши на електриФикацију ваздуха. али множина директно израчене енергијс је веома малена. (Сл. 19.)

(Јл. 19.

Ако при индуктивном калему високог напона употребимо само 20 000 алтернисаних струја по секунди, те му оба пола тако спојимо да му спојне жице макар у малену лајденску боцу уметнемо, то ће збиља сва енергија пролазити кроз диелектрон боцин, која ће се угрејати, а електростатични ће се учини само у малој мери показивати према спољашњости. Сада се спол>ашњи опток лајденске боце, т.ј. лук и облози и спојеви, могу сматрати као онток који је затворен облозима и диелектроном међу њима, те стварају алтернисане струје високе Фреквенције и доста високог потенцијала, а из горњег је очевидно да спољашњи електростатични учини морају веома слаби да буду, ма да се и обратне струје употреб.кавају. Ове околности показују, да је немогуће било опажање снажних електростачних учнна са апаратима, који су обично при руци, и што је искуством у том погледу добивено, може се само захвалити великој вештини истражилаца. Ну снажни су електростатични учини §те диа поп у произвађању светлости, као

што то сама теорија назначује. Електромагнетични су учини већ од самог почетка неупотребљиви, и то с тога, што кад бисмо имали да произведемо тражене учине, морали бисмо провести струјине ударце крозкондуктор, који би престао преносити струјне ударце пре но што би потребну Фреквенцију ударцп постигли. У другу руку електромагнетски таласи, који су много пута дужи од светлосних и који се добивају напрасним испражњивањем кондензатора, чини ми се не би се могли употребити, осим ако бисмо се послужили, као у садашњим методама, њиховим учином на кондукгоре, а то би било веома скупоцено. Ми оваким валовима не бисмо могли деловати на статичне молукалрне и атомне набоје гаса и не бисмо ихмогли навести да трепћу и да светлост дају. Дуги транверзални валови очевидно не могу произвести такве учине, пошто изванредно малена електромагнетичка поремећења могу лако да пређу кроз ваздух на неколико миља далеко. Оваки тамни валови, само ако нису од дужине самих светлосних, не могу, чини ми се, да изазивају светлосно зрачење у Гајслеровим цевима, а светлосни учин, који се може произвести са индукцијом у цеви, које су лишене електрода, сматрао бих да је елекростатичне природе. Да се оваки светлосни учини произвађају ишту се равни електростатични ударци; ови, ма каква да им је Фреквенција, могу да поремете молекуларне набоје и да произведу светлост. Пошто струјни ударци са потребном Фреквенцијом не могу да прођу кроз кондуктор, то морамо да радимо са гасом; тада пак снажни електростатични учин постаје неопходном потребом. Тако ми се догађало да сам електростатичне учине могао употребити на различите начине да производимо светлост. Тако на пример можемо ставити тело од каквог реФракторног (одсјајног) материјала и затворено,а још боље у мање више разређену куглу, и спојити је са врелом високог и брзоалтернисаног потенцијала те да проузрочимо да га гасни молекули више пута у секунди са огромном брзином, као какви невидљиви трилиони чекића, туку док се н^ усија; или можемо ставити тело у јако разређену куглу, у несударни вакуум, те употребив веома високе Фреквенције и потенцијале пренеће се довољна енергија с