Prosvetni glasnik

ИИСМА НЗ ПЕТРОГРАДА

стараца, дошљака у харковској и јекатеринославској губернији, који, не заборавивши своје српске речи, живљаху још успоменама на свој лепи, а несрећни завичај, проводећи своје старе дане као тужни туђини међу рођеним потомцима, који се махом порусили и утонули у море туђинско. Ој, Сербање, Сербаноњку ! пева и сад народна песма малоруска; љубав према Србима могао је будити у њему одушевљени Каразин, а највише збирке Вукове. Кад би ударио по који дротар на Харков, Исмаило Ивановић би заустављао сиротног сина сироте Њитре, записујући песме далеке му постојбине.... Како се морао обрадовати Срезњевски, кад га 1839.год. посла харковски университет, као најподобнијег и најдостојнијег, у словенске земље, дајући му прилику да се изближе упозна са Словенством. Млади идеалист отпутова, остављајући за собом у Русији многе знанце и пријатеље, међу вима једног највећег — своју матер удовицу. Како је он морао волети свог родитеља види се већ из тога, што не беше ни једнога места, у ком се мало подуже задржавао, из кога јој не би написао писма, а и по неколико писама. Да лепих споменика њежне синовље љубави! Он пише матери о свем што је чуо и видео; да јој буде јасније, често јој син црта пером одело словенско, положаје градова и саме градове, нацрте цркава и домова, читав предео с поштанским колима, у којима путује —- све што би је могло занимати. Замислите, какво богато градиво мора пружати стотинак-два таквих писама! Зауставимо се на онима, што говоре о нама и о илирском покрету 1 ). Писма Срезњевског из Далмације, пружајући многе занимљиве пртице из културног стања те сиротне а дивне земље, тумаче, прецизирају и допуњују у многом Прејсова. Ну пошто се Далмација одбија у њима онако, као и у Прејеа, ми ћемо прећи преко њих, да се зауставимо на писмима из Прне Горе, која причају опширније о драгој нам личности — о владици Раду. „Јутрос у 5 часова, читамо у писму с Цетиња од 12. јула 1841. год., стасмо се дизати на Црну Гору. Врло често разговарасмо с Црногорцима, који нас заустављаху, питајућу нас ко смо, а кад дознаше да смо Руси, понашаху се нрема нама врло пријатељски... Приближујући се Цетињу, видесмо кулу, и на њој, на моткама, много турских глава! Беше око 4 часа кад стигосмо; владика спаваше и ми уђосмо к његову брату, а за тим к секретару. Међутим и он се пробуди, нас позваше и — мо*) Живал Старина за 1893. год., св. 1 — II.

жете себи представити моје изненађење, кад видех епископа Петра Петровића Његуша, у црногорском народном оделу, само што је у њега још и брада (т. ј. њом се разликује од осталих Црногораца). Он је дивовског узраста, леаота од човена, млад, говори руски, француски, немачки и талијански, врло је иредусретљив, уман у разговору и с нама врло мио. У главној соби његовој стоји биљар, а по зидовима виси оружје, отето од турака, и портрети Николе (цара), Наполеона, Црног Ђорђа и Вајрона. Сви овде врло воле Николу, називајући га својим императором. Ручасмо заједно". Путници замолише владику да им допусти, да путују два три дана по Црној Гори, ну он их одговори од тога. „Да не спомињем већ то, рече им он, што ћете место добра ноћишта наћи само гостопримство сиротих људи, који из свег срца воле Русе, ну који су ипак врло сироти, већ се бојим и за ваше здравље: испаравање скадарског језера у ово је време и јако и шкодљиво". На такав одговор, Прејс и Срезњевски решише се, да се сутрадан врате у Котор, тим пре, што је и владика туда ишао. м Данас рано у 5 часова, пише Исмаило Ивановић, лупају нам на врата. АуапЦ! Улази пер јаник и вели, да нас зове господар. Обукосмо се, пођосмо цркви к Петрову гробу, а одатле одосмо владици, написмо се каФе, па на коње. Сматрајућу нас за страшљивце дадоше нам мазге. Јуче мазга подерала Прејсу капут и он пође пешке, а ја јахах до по пута. Чим смо се кренули почеше пуцати из пушака и не престајаху до Котора, а кад би прошли крај цркве, брујаху звона. Дивна слика: звона звоне, пушке грме, с гора одговара одјек, по три и четири пута, Караван се вије по стази и шуми; људи, који сретну владику, гледају му поверљиво у лице, поздрављају га поклонима и иоцдлуемг ег своњ руку. Чудноват ти је то караван: напред иду пешке перјаници, па владика, за њим аустриски капетан Оремовић, па један сердар, брат владичин, два три сенатора, ми, ко на коњу, ко на мазги, ко пешке, па наш вођа, па слуга владичин — чудна мешавина. Моја мазга заостала и ми изгубисмо караван, не дошав до Његуша. Кад али трчи један Црногорац и вели, да нас владика чека код своје куће (он је из тога села). Ја скочих, и пођох пешке, двапут брже него што сам јахао. Кућа уредна, ну сељачки удешена, само што је већа и чистија. Сви се скупили у собу, где нас угостише каФОм, па шунком, овчевином и вином. 8а718 сегетоте! рече нам владика и посади нас крај себе. Оца му видесмо на Цетињу (старац од 80 год.), а овде му живе мати и сестра. Мати је