Prosvetni glasnik

ПРОСВЕТНП КОВЧЕЖИЂ

97

„уметничке" вазе, попрсја, златне оквире и шта ти ја тамо знам. Тако се, ето, проФанише појам о књижевном листу и задатку његову, тако се квари читалачка публика. Па бар да она сама трпи, већ пате и новине. Мамећи цретплатнике разним прилозима, сваки журнал онемогућава сам себи стварање сталне читалачке публике, а где ње није, није ни сигурна опстанка листу. Ове године претплатио сам се на Жив. Преглед, јер даје Шекспира; до године претплатићу се због Достојевског на Њиву. Ви пелите: лепо. Рецкмо да је то за мене корисно, ну за сам журнал баш није најбоље, јер треће године неће се претплатити са мном 20 — 30 000 читалаца ни на један од тих листова, ако нам пе поднесе нешто, налик на пређашње дарове; ми ћемо поћи трећем, јер ми не држимо лист ради листа, већ ради онога што се даје уз њега. Тако, на жалост, размишља данашња читалачка публика. Међутим постоји једна јача веза, што спаја журнал и претплатнике, а то је јединство у мислима Ја држим лист Н., јер ми се допадају његове слике и приповетке; начин, којим уме да ме поучи, а, што је главно, држим га зато, што ценим књижевнике, његове сараднике; они су постали моји другови, у њихову друштву осећам се врло добро, па што да се растајем с њима. Даље, ја се у опште претплаћујем на лист зато, што хоћу да читам и да читањем задовољим извесну душевну потребу, а ако ми требају разни Фабрични предмети, као попрсје, шарена стаклад, Футроли, или ако ми треба старих историских књига, отићи ћу у трговину, где се налазе па ћу их купити. Мој лист не сме имати с њима ништа заједничког. Тако говори непокварен читалац, који је најсигурнији ослонац сваком листу, па и илустрованом. Он не трчи тамо где му више дају, већ се држи једнога, свога. Скупљајући широк круг таквпх читалаца, журнал све боље схвата шта му ваља доносити и како му ваља писати, јер све боље познаје оне, за које пише, док се на послетку не скристалише и не добије своју одређену физиономпју, по којој ће те га увек познати. Такав се лист не боји да ће имати једне године, због премије, 40.000 претплатника, а друге, кад је не буде, тешко ако их накупи и половину. Разуме се да у њему воде прву реч уредник и сарадници, а не интереси снекуланата — издавача. Приметићете ми, да такву читалачку нублику треба прво створити. Да, у том и лежи цела ствар. Ја признајем да је то тешко и, с обзиром на данашње читаоце илустрованих листова, врло тешко;

ну реФорму у том правцу треба што скорије почети, да пе буде доцкан. 15. децембра 1893. год. Радован Кошутић.

XI. Срезњевски о Србпма. — Украјпнофилство и словенофилство Срезњевског. —- Његова писма од 1841. год. — Пут на Цетиње. — Како је владпка Раде путовао. — Писма пз Загреба. — Пансловенски основ илпрског покрета. — Русофилсгво Илира. — Ауторитет Гајев. — Весеље у част Гајеву. — Како се Срезњевски разочарао о Гају. — Гај егоист. — Чудновата представа у илцрском позоришту. — Стара добра времена. — Пут кроз Славонију. — Сцена у Францискшском манчстиру у Градишци. — Књижевник трговац, —По Фрушкогорским манастирима. — Призор у Митровици. Срезњевски у Петрограду. — Дечја јела у Петрограду. — Ко треба да поради да је и наша деца добију? — Неколико речп о том, шта је данас српско женскиње и штабитребало да буде.Међу руским младићима, које послаше 1839. год. да пропутују словенске земље и да се спреме за катедре славистике на главним руским университетима, налазио се и Исмаило Ивановић Срезњевски (род. 1812., -ј- 1880. год.). Син великоруских родитеља, Срезњевски је провео детињство и младост у Малој Русији, већином у Харкову, где је у 17-ој години свршио и университет, на ком му отац беше некад проФесор. Шивот је онда кипео у Украјини. Било је то време благородног заноса, доба светлих нада. Словенски препорођај на југу и западу подударио се с малоруским, и Украјина, свесна о својим народним особинама, почињенову епоху у својој књижевности, Одушевљење обухвата сву омладину, па заноси и Срезњевског, младог познаника ондашњих књижевних првака малоруских, Квитке, Артемовског и др.; он брани самосталност малоруског језика, доказујући да је он различан од великоруског, па као такав да има право на живот и усавршавање; он скупља песме и остала народна предања, издаје зборник Зааорошку Старину (1833. — 38. год.), изучава живот великих мужева Крајине XVII. и XVIII. века, и као млад човек стиче слзојим радовима ауторитетно име на пољу малоруске етнографије. Љубав према Малој Русији буди у њему жељу за познањем и других словенских крајева. Романтик по души, као и сва ондашња генерација. он се одушевљава пољским песницима Брођинскнм и Мицкјевићем, а особито украјинском школом пођ ском , Залеским, Гошчинским и Малчевским — он зна пољски. На Краловедворском рукопису Срезњевски учи чешки; српски језик био му је врло близу: он га је могао чути из живих уста, од Срба