Prosvetni glasnik

80*

НАУКА И ВАСТАВА

227

Савет је, усвајајући мпшљење г. г. реФерената, одлучио : да се г. мпнистру просвете предложи за расппсану награду она расправа, којаје нод знаком У + 2 поднесена, н коју су и г. г. реФеренти препоручили. За овим је у Савету отворено ппсмо под поменутом шифром и прочитано. Из писма се видело

НАУКI 2

0 ШИРЕЊУ ПИСМЕНОСТИ И 0БРА30ВАН0СТИ У НАРОДУ 1 ) Написао ПАВЛЕ С. ШАРЧЕВИЋ учигк.!,.

1. „Шта се може учинити за утвр^ење и унапре^ење изученога у основној школи код оних њених ученика, којн не продуже школовање ?" — и 2. „Шта се може учинити за раширење писмености тамо где сд, с којих год разлога, ие може отворити редовна основна школа?". Министар просвете г. А. Николић, одазивајући се жељи Гл&вног Одбора Учитвљског Удружењ аистакаоје 16.децембра 1891. године, ПБр. 18.37 0., у ночетку поменута два питања, пожеливши : да их учитељи основних школа с одушевљењем проуче и расправе на својој IX. скупштини. Али, да би ова расправа била што потпунија и што више користила нашему народу, он је у исто време расписао и награду за најбољу расправу, у којој би се што свестраније разрадила оба питања, а коју треба поднети на оцену министарству просвете до краја месеца октобра 1892. године.

Оба ова питања, из којих изведох горњи натпис, по суштини својој траже и заслужују доиста озбиљну пажњу, размишљање и рад, не само људи из реда наставника основних школа, но уопште свију, који се баве питањима народне просвете и образованости. ') Ова је расправа награђена од минпстра просвете са 2 50 динара по отвореном стечају.

да је расправу, коју су г. г. реФерентн предложпли за награду, писао г. Павле С. Шарчевпћ, учитељ из Београда. Г. г. реФерентима одређено је на име хонорара свакоме по трпдесет (30) динара. С овим је свршен овај састанак.

НАСТАВ I

У нас су до сада покретана многа просветна питања, али народ од њих није видео никакве или врло мало користи. Ниједно од тих питања не беше такво, које би толико засецало у живот масе народа, као што је то случај с питањима, која су истакнута у почетку ове расправице. Према томе се ова два питања, по својој важности и последицама, које се могу јавити као ресултат извођења ових питања у практичном животу нашега народа, много издижу над свима питањима чисто просветне и образовне природе, што су их до сада расправљали сви, а нарочито наши наставници основних школа. Оба ова питања могу се расправљати готово са чисто националнога гледишта, т. ј. према приликама и искуству, које имамо у својој домовини. » Сваки треба, да се иуужа ирема своме губеру », вели народна мудрост, па тако је и овде. И она се одиста, на крају крајева, и морају расправљати и извести само с погледом на наше свеколике прилике, јер је своје лично искуство често пута драже од искуства што нам га историја даје. Али при свем том неће бити згорега, ако се овде дотакнемо и неких прилика из туђих, напреднијих и просвећенијих народа, и ако не би требало са стране ништа да примамо ни да заводимо у наш живот без довољне оцене и иримене на наше чисто нацијоналне ирилике, јер су нама свима и сада пред очима штетне последице оних установа, које су са стране, непромењене, накаламљене на наш живот, опет зато не смемо игноровати историје, учитељице рода људскога. Не треба изгубити из зида, да смо ми Срби у Краљевини Србији близу пет векова робовали и тамновали, док