Prosvetni glasnik

2 54

ПИСМА ИЗ ПЕТГОГРЛДЛ

спада родитељима у дужност, јер ће они за њих одговарати. Ено, како је отац Павле лепо своју васпитао: чим уђеш, одмах прилазе руци под благослов. Дивота !... И мени су, хвала Богу, деца на радост ; хвала Богу, увек влада међу њима мир и тишина*. „Зашто ти не предеш?" виче мати на старију кћер, која држи преслицу у једној руци, а луч у другој, чекајући да њим замени стари, што догорева у светиљци. „Да, то је лепо! размишља поиа на креветцу; децу треба још из детињства на рад навикавати, јер ко од малена навикне на рад, никад неће провађати време у лености и нераду. Леност је мати свију порока. Кад човек ништа не ради, свашта му може доћи у главу; а кад се труди, ништа му неће доћи у главу и биће од користи и себи и другима.... Само, ја мислим, време би било и да се ужина. Колико ли је то часова ?® На срећу, уђе певчик Никола, да замоли иопу да му позајми саонице, па у разговору, све онако потрбушке, ирође оца Спиридона време. Кад певчнк оде, он чекаше и даље, док га стрпљење не поче остављати. „Које ли је то доба? помисли попа. Мора да је доцкан. Колико је само Никола седео! м , па сншав с креветца, седе на клупу. Часовник ноказиваше једанаести час. Требало је још чекати. Време мили... Отац Спиридон гледа своју жену како преде, па му се чини да ће она допрести тај конац и наредити да се поставља; ну конац је допреден и смотан на мотовило, нов се извлачи, а наредбе нема, па нема. Он посматра светиљку и мисли: „Ето, тај ће луч догорети и сто ће се постављати ;" ну луч је догорео, нов припаљују , а све оетаје ио старом. Најзад би он хтео да просто поведе реч о ужини, али се боји жене, па се довија како би јој подишао некако из далека, н криво му што не може да се довије. — Не дими! виче попадија на кћер, која припаљује нов луч. — Да, кад луч гори, без дима не иде, уплеће се отац Спиридон. Како ћеш му забранити да се не пуши ? Гледај, читав димњак иде из њега. Да је свећа, не би било дима.... а, вели, има и таквих људи, којима се чини да се и свећа дими, па за њих праве већ такве, што се са свим не диме. Па шта велиш, запале не једну, већ три на једанпут : запале и обесе их о зид! Да, ја сам видео такве чираке. које вешају о зид; на сто их не можеш метнути, ј ер би се свалили. — Једанаест часова! рече Каћа,

— Гле, које је то већ време ! чуди се, тобоже, попа, а ја сам мислио, да је још рано. Добро 6и било, да је и у нас часовник који избија, као што је у оца Павла. Веле да их има и с кукавицом: искочи кукавица и откука часове. Мора да је такав у епископа. Домаћица наређује да се поставља; у исто време зачу се и кукурекање петла. „И абије петао возгласи,® помисли отац Спиридон, зачув давно очекиванога весника жељене ужине. Ужина је врло проста: наструганаротква. Види се, да је ротква деци поштено додијала, јер јадници ропћу. „Има и таквих људи, теши их отац, у којих није ни роткве, н који поседе у вече без ужине, на тако и легну. А ми, хвала Богу, имамо шта..." Деца моле за мало купуса. Мати им одговара, да би и купуса било, кад би се башта мало раширила. Али поп протестује против тога предлога, говорећи, да је то грамзивост, а грамзивост можс Бог покаратп. — Нипошто! Нипошто ! узвикује он. Бог ће нас иокарати! Против божје воље не треба ићи ; да је Богу било угодно, да нам да велику башту, он би нам је дао ; ми бисмо дошли овамо на парохију и она би нас ту затекла. — Ти још ниси испитао, да ли је Богу угодно или није, рече му срдито жена. Леност није светија од рада ! Најежио се отац Спиридон. — Ну, Бог с тобом! Ја не говорим да ти то не урадиш, већ зато, што све треба добро промотрити : седам пута мери, а једанпут одсецн. А о лености ти забадава спомињеш. Ја се не мењам; и сама знаш да ја све радим. После ужине попа се успужа на креветац, мало иолежа, па онда, сишав и помолив се Богу, опет оде на исто место и леже да спава. »Ето и дан прође®. проговори он у себи. * * * Ни отац Василије, ни отац Спиридон не гуле сељаке; први штеди на кајмаку, т. ј. откида од својих уста, да што више накупи у свој шпаг, а други скромно једе роткву и теши се мишљу, што има људи, који ни роткве немају. Друкчији је отац Андрија, човек ћелав, кратка, тупа носа и коврчасте, неочешљане браде. Он обично иде у простој кошуљи, с табакером од брестове лике у рукама ; а кад хоће да се мало дотера, навлачи доњу мантију од сегелтуха, која је тако кратка, да не може краћа бити, а изгужвана је, „да би могли *) И. С^ровЂ, Дожилг (журнад Отеч. Зааиски за 1874. г.)